Promocija drugog dela projekta Istraživanje starih zanata na teritoriji opština Čačak i Gornji Milanovac, koji već drugu godinu sprovode etnolozi Narodnog muzeja Čačak i Muzeja rudničko-takovskog kraja održana je juče u galeriji Muzeja rudničko-takovskog kraja.

Različiti alati a ista namera- sačuvati od zaborava. Nekada se od zanata živelo a sada se za zanat živi. Stari majstori i danas ne napuštaju svoje radnje u kojima kao da je vreme stalo…

U Muzeju rudničko  – takovskog kraja juče je prikazan film „Kako usud kaže“ koji je realizovan u saradnji Muzeja rudničko-takovskog kraja, Narodnog muzeja Čačak i Udruženja „Naše drvo“. U ime milanovačkog muzeja u projektu su učestvovali etnolozi Nataša Polomac Petković i Milan Brajović, a čačanski muzej su predstavljale etnolozi Ivana Ćirjaković i Snežana Ašanin.

Film, koji je snimljen kao druga faza projekta koje je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja, govori o majstorima umetnicima, svemu onome čega danas nema. Ruke nisu bile samo izvor zarade, već i velike ljubavi prema životnom pozivu.

Film predstavlja jednog od poslednjih abadžija Antonija Mutapovića, koji je podrobno opisao na kojoj „Singer“ mašini radi od 1950. godine, na koji način je dolazio do materijala a kako se danas snalazi, potom da su materijali iz Đakovice uvek bili najkvalitetniji i da više kvalitetnih materijala teško da ima.

Upoznao nas je sa šablonima prema kojima se šila šajkača a saznali smo i koliko vremena treba da se uradi jedan jelek. Da li ste razmišljali koliko je vremena bilo potrebno opšiti ručno rupice na pantalonama i koliko ih uopšte ima na jednim pantalonama?

Iz pranjanskog kraja predstavio nam se bombondžija. Sećate li se onog šarenila na nekadašnjim vašarima, crvenih bombona, liciderskih slatkiša? O svemu tome govori i demonstrira izradu bombona, Milija Stanojević, licider, obasjan željom da prikaže šta je to sa svojom porodicom čitav život radio. Za vašar u Takovu pripremali su slatkiše od neverovatnih 50 kg šećera, nekada u srećna vremena. Da li su imali konkurenciju? Kaže da nisu. Bili su najbolji…

Odmereni Aleksandar Milosavljević, limar iz Čačka pokazao nam je da i lim može imati toplinu. Ukrasi za oluke su njegova umetnička dela, a podičio se i time da su kofe iz njihove radionice stigle i do Hilandara.

Film je na kraju predstavio jorgandžijski zanat, koji pomalo još uvek živi jer još uvek ima ljudi koji cene vuneni jorgan ili dušek. Čačanska jorgandžijska porodica, počela je sa radom 1935. godine a njihova porodica se ne odriče tradicije, već je i unuk zasukao rukave i počeo da uči šivaće bodove, kojima rukom urađeni nastaju dugotrajni jorgani.

Zanati su u izumiranju. Tokom vremena, mnoge zanatlije poput limara, prihvatali su novine u radu, kojima je njihov mukotrpan posao olakšan, pa su nekadašnje lemilice grejane na vatri, zamenjene plinskim i na taj način umnogome ubrzale proces.

Trenutno nam je svima najvažnije zdravlje, a kada bude prilike, već na proleće, nadamo se, da ćemo ovaj film zlata vredan predstaviti svim učenicima opštine Gornji Milanovac, jer ko će sačuvati zanate od zaborava sem nas?! To je zadatak svih muzeja.

Mirjana Glišović/gminfo.rs