Istraživački tim Muzeja rudničko-takovskog kraja je u okviru projekta ,,Nadimci kao čuvari narodnog nematerijalnog nasleđa” obradio svako domaćinstvo i celokupno istraživanje je pretočeno u knjigu.
Nadimak je ime koje se nekome da po njegovoj osobini, događaju u kome je učestvovao, ili bez ikakvog vidljivog razloga, a čuvar je narodnog nematerijalnog nasleđa koji se prenosi sa kolena na koleno, sa generacije na generaciju. Vremenom nadvalada ime i prezime pa čoveka znaju samo po nadimku.
Tokom rada na ovom projektu istraživački tim Muzeja rudničko – takovskog kraja sakupio je 203 različita nadimka.
Tako u Donjoj Vrbavi, svaki muškarac ima jedan ili više nadimaka. Nekada ni meštani ne znaju kako se neko zove jer ga celog života znaju iskučivo po nadimku.
Kroz pitanja: kako su dobili nadimke, da li ih prenose sa kolena na koleno, ko ih zove nadimkom, šta za njih znači ili da li ga se stide, utvrđeno je da je davanje nadimaka u Donjoj Vrbavi ustaljena nepisana norma, ima snagu zakona po kome se upravlja celokupna društvena zajednica. Vrbavci smatraju svoje nadimke nečim sasvim običnim, tako kroz nadimke čuvaju svoje kulturno nasleđe.
Gazdići (Skakača, Kreja, Murati), Čerkezi (Žoko, Žujka, Kreja, Bukača, Cogolj), Surudžije (Bardak, Garaša) su porodični nadimci Joksića koji u selu broje 36 kuća, a svi muški članovi kuće imaju bar po jedan lični nadimak.
Prvi nadimak koji predstavljamo je PIŠI
PIŠI
Nadimak je dobio deda zato što je jednom tužio nekoga u selu i kada je diktirao tužbu pisaru je stalno ponavljao: ,,Ja bogme, bog je bog Piši”. Ceo nadimak glasi Ja bogme bog je bog Piši, ali ga u selu zovu skraćeno Piši, a on rado koristi svoj nadimak.
Vesna Ćurčić
