Ivan Puh (1900-1960), doselio se iz Slovenskih Konjica u Beograd kada je imao 19 godina i počeo da radi kao kasapin i crevar na dvoru kralja Petra I Karađorđevića. Crevarski i kasapinski zanat izučio je u Austriji.

Na dvoru je upoznao Milevu, kojom se oženio i dobio decu, kćerku Jelenu i sina Milana.

Idući po Srbiji da otkupljuje stoku, došao je i u Milanovac gde je upoznao tada čuvenog milanovačkog kasapina Draga Tolovca. Kako je, kada su deca stasala za polazak u školu, morao sa porodicom da se seli sa dvora (da se dvorska deca ne bi mešala sa drugom decom) Ivan dolazi u Gornji Milanovac koji mu se kao mala i mirna varoš jako dopao. Tu započinje da se bavi svojim zanatom uz veliku pomoć Draga Tolovca.

Tu su se pre rata rodili i njegovi sinovi Momčilo i Srboljub i kćerka Nada. Odrastajući u jednoj ovakvoj porodici i sinovi su naučili ovaj zanat i bavili su se njime. Srboljub je pored kasapskog izučio i obućarski, jer su smatrali da pored Ivana i Milana koji su bili kasapi ipak treba da ima neko u porodici ko će znati da se bavi i još nekim poslom, pa je Srboljub jedno vreme držao i obućarsku radnju u Milanovcu, ali su ipak do kraja bili kasapska kuća i porodica.

Ivan Puh je pre rata imao dve radnje u glavnoj ulici. Jednu gde je bila klanica u kojoj se pripremalo meso, a preko puta ćevabdžinicu gde su se spremali specijaliteti i mesni proizvodi.

Ivan i Srboljub su mnoge specijaletete koje su spremali, pripremali po receptima Baldomira Sabatija, doktora veterine, takođe Slovenca, koji je živeo i radio u Milanovcu (npr. čuveni su bili beli bubrezi koje su spremali po njegovom receptu).

Posle rata i paljenja Milanovca, kada im je spaljena gotovo sva imovina, uspeli su da se zahvaljujući svom, tada već porodičnom poslu, brzo oporave. Sagradili su novu kuću i radnju i nastavili da se bave svojim zanatom.

Crevarski zanat je u to vreme bio posebno cenjen i jako dobro plaćen, tako da su od njega mogli jako lepo i lagodno da žive.

Pričali su da je Ivan odlazio u Beograd sa koferom koji napuni suvim crevima, a vrati se sa istim tim koferom punim novca.

Srboljubov sin, koji se po dedi zvao Ivan, bavio se takođe ovim poslom. Kada je 2009. godine nesrećnim slučajem poginuo u lovu, gasi se posao porodice Puh, iako je Srboljub bio živ i još uvek sposoban da se bavi ovim poslom.

Prva privatna kasapnica u gradu bila je Puhova kasapnica. Posle rata radnju su osnovali u kući u Rajićevoj ulici. Klali su sve, bikove, junad, jagnjad, prasiće… Klanicu je bila u dvorištu. Uglavnom su ljudi donosili stoku koji su odmah klali i sređivli, mada je u dvorištu postojala i prostorija u kojoj je privremeno smeštana stoka koji su donosili.

U dvorištu je postojala i pušnica u kojoj su sušena creva i meso, kao i posebna prostorija u kojoj su pripremana creva.

Pošto je cela porodica bila generacijama obučena da se bavi ovim poslom to je bio porodični zanat u pravom smislu te reči. Kada je počinjao da se bavi poslom po dolasku u Milanovac, Ivan Puh je išao po selima cele opštine i kupovao stoku.

Svi milanovački kasapi bili su jako povezani i međusobno su sarađivali i među njima nije bilo nikakve konkurencije jer je posao bio jako razvijen i bilo je posla za sve.

O toj njihovoj povezanosti i lepoj saradnji govori i činjenica da su se svi međusobno zvali kumovima.

Poznati kasapi u Milanovcu u periodu posle rata bili su Milorad Damljanović Kine, Petar Knežević Mačak, kasapin Marković, kaspin Slaviša sa Rudnika… Danas u gradu postoje uglavnom mesare koje su zastupnici nekih većih industrija mesa.

Takođe još jedna specijalnost ovih majstora bila je i oštrenje noževa na tocilima. Postojala je posebna tehnika kojom se to radilo. Tačno se znalo pod kojim uglom je trebalo držati nož da bi on bio naoštren onako kako treba.

Sve što su pravili punilo se u domaća creva. Kobasice su punjene u tankim crevima. Da bi se pripremilo za punjenje crevo prvo mora da se jako usmrdi i taj proces se zvao satling. Nakon toga, špaknicama se isterava masnoća iz creva i ostane samo tanka opna, koja se ostavi u dosta soli da se dobro usoli i onda je spremna za punjenje.

Creva koja su sušena koristila su se za krvavice, špargle, kavurme. Domaćice su creva koje prethodno dobro popare, navlačile na tegle i to je bilo nešto nalik današnjoj streč foliji.

Od životinje se koristolo sve. Slavoljub je govorio da od životinje ne mogu da se prerade jedino papci, mada su i oni svojevremeno korišćeni za izradu dugmadi. Dlaka se koristila za izradu četki, a u rogovima su kosači držali belegiju ili su i oni takođe korišćeni za dugmiće. Kosti su koristili za pihtije.

Ćevapi i kobasice pravljeni su isključivo od mesa, samo junećeg ili svinjskog ili pola-pola. Švargle su pravljene od kože, ušiju i mesa glave. Kavurma takođe, ali je ona bila tamnije boje od švargle jer su u nju dodavani i čvarci.

Krvavice od pravljene krvi, ali se jela i pečena krv, koja se uhvati prilikom klanja, doda se beli luk, posoli se i peče se i to bude nešto nalik patišpanju. Buđola je suvi vrat koji se dugo drži u presolcima, jako je začinjeno i dosta sušeno u mrežici. Spremali su i viršle, paštetu od džigerica, kranjsku kobasicu.

Teleća krezla, brizle, salata od junećih jezika, teleća glava u škembetu bili su specijaliteti porodice Puh. Teleća krezla pripremala se tako što se uzmu creva teleta sisančeta, koje još uvek sisa, tako da su ta creva čista. Pošto su creva u krug, specijalnim nožem sa zaobljenim vrhom se otvore, obare se i spuste se u maramicu iz iznutrice i u nju se dodaju još i aleva paprika, biber, so i jedna sveža paprika, to se sve zatvori čačkalicama i peče.

Kako je vreme odmicalo i industrija donosila mnoge novine u smislu uvođenja veštačkih dodataka i hemije, zarad manje cene i bolje zarade, majstori su ih prihvatali, ali se tako i gubio izvorni kvalitet .

Nataša Polomac Petković, kustos etnolog antropolog