Centralni deo muzejske postavke u Takovu, pored kompozicije Paje Jovanovića, čini i jedan po malo neobičan eksponat. Tek nešto preko metra visine, taj svojevrsni „spomenik prirode“, danas se smatra simbolom srpske slobode i nezavisnosti. Kada se ovo ima u vidu lako je zaključiti da je reč o sačuvanom delu znamenitog Takovskog hrasta, u narodu poznatijeg kao grma. Iako ga je vreme učinilo malim i starim on je još uvek u mogućnosti da pripoveda  priču o gorostasu koji je za sva vremena ušao u našu povesnicu.

Dolinu oivičenu rečicama Dičinom i Ljeskovicom, od davnina je karakterisao veliki broj samoniklih hrastova. U mnoštvu takvih našao se i stogodišnji lužnjak pod kojim je Miloš otpočeo borbu za slobodu. Visok 23 metra, sa pet velikih grana i prečnikom stabla od preko 3, 5 metara ostavljao je vrlo impresivan utisak na posmatrača. Obimom dug skoro 9 metara, grm je vremenom počeo da propada. Prema zapisu generala Jovana Miškovića, 60-tih godina XIX veka u podnožju stabla pojavila se oveća pukotina u kojoj su se deca igrala, a od nekadašnjih pet grana, čak tri su već bile otpale.

Vladari kuće Obrenovića sa posebnom pažnjom su se odnosili prema Takovskom grmu, smatrajući ga dinastičkom relikvijom. Da je uistinu tako svedoči podatak da je prvo srpsko novovekovno odlikovanje nazvano po njemu.

Sa druge strane i narodna tradicija na svoj način „tumači“ ovu vezu. Prema njoj kada god je otpadala po jedna grana sa Takovskog grma, Obrenovićima su se dešavale loše stvari: Miloševa smrt, ubistvo kneza Mihaila, abdikacija kralja Milana … Konačno, oluja će juna meseca 1901. oboriti na zemlju ono malo što je preostalo od hrasta i tako barem po predanju, „najaviti“ majsku katastrofu najmlađe srpske dinastije.

Dospevši u muzej kao poklon Crkvene opštine Gornji Milanovac, sada već daleke 1994. godine, ostatak Takovskog grma bez ikakve sumnje zavređuje pažnju šire javnosti.

Aleksandar Marušić