Toliko puta sam to prepričao da mi je malo dosadilo, iskreno.Radije ću vam pričati o tome kako je živeti u tako velikom gradu kao što je Peking! Jednom rečju, teško! Zahtevno! Najpre, gde god da krenete treba vam sat vremena da stignete, uprkos tome da se razumemo što metro ide neverovatnom brzinom, i ako to nije dovoljna demotivacija za pokret, onda se valja pripremiti na bliski susret sa gomilom ljudi u gradskom saobraćaju, odnosno metrou, koji u toku prosečnog radnog dana preveze više od 10 miliona ljudi. Pa, vi vidite dal vam se i dalje negde ide! Ako mislite da ćete tu prepreku preskočiti lagodnom odlukom – idem taksijem, e tu je tek ne lezi vraže! Ukoliko se nervirate oko nesrećnog i trenutnog zastoja na magistrali oko Brđana usled odrona ili ne daj Bože udesa, nemojte! Sve je to bezazleno u odnosu na svakodnevne saobraćajne zastoje u gradu od skoro 24 miliona stanovnika.

Taksi je zaboravljeni prevoz ili samoubilačka opcija, iako je zvanično najeftiniji na svetu, posebno ako vam se zadesi neki šo fu, kako se na kineskom kaže šofer, koji baš mnogo voli da sluša radio drame, koje se by the way mislim još jedino u Kini emituju, što je pak oduševilo moju babu kada samo joj to pričao, koja još uvek pamti „predivne srpske radio drame sa pravim glumcima, a ne s ovom golotinjom danas“. Baba, šta da ti kažem, dođi u Kinu! A kad smo kod golotinje, reći ću vam i to da se u Kini nose toliko kratke suknje (ima i naš srpski naziv za takve suknje, veoma rasprostranjen, ali ne bih da me neko proziva za vulgarnost) da je vlada nedavno našla za shodno da na svom sajtu objavi saopšenje namenjeno devojkama da obrate pažnju na oblačenje i da postoji mogućnost da se uvedu kazne za neprimerenost.

A s druge strane recimo, sve scene u istorijskoj drami i TV seriji o jedinoj kineskoj carici, čija moda je u to doba bila sa velikim dekolteom (ok, serija rađena sa holivudskom koproducijom, pa možda malo i preteranim dekolteima), sve scene sa dekoltiranim grudima u prvom planu morale su ponovo da se snimaju, ili su premontirane tako da su samo lica glumaca u krupnom kadru. Da skratim priču, u Kini je u kulturološkom smislu dozvoljeno pokazivanje nogu, a nepoželjnim se smatra prikazivanje dekoltea, dok je situacija sa ostatkom Azije, izuzev muslimanskih zemalja, totalno obrnuta – grudi može, noge pokrivaj! Znači, nije Kina drugačija samo od Zapada. Drugačija je i od ostatka Azije! Jel vam sada lakše? No, da se vratimo gradu i životu u njemu. Kao što rekoh, ulice su svakodnevno zakrčene, k’o Milanovac tokom vašara (Bože ima li toga još uopšte?). A ono što je još fascinantno, u moru za moj ukus preosvetljenih oblakodera i gde god vam pogled dopire „besnih“ automobila i „tihih ubica“, nečujnih električnih motora, pronađu se i u ovom 21. veku u modernoj Kini i rikša prevozna sredstva, doduše i ona modernizovana – nadograđene prikolice na električne bicikle sa obaveznim kineskim karakteristikama kićankama, resicama i crvenim lampionima od svile. Al, da vi’š, vrše svrsi, pređeš sa tačke A do tačke B.

I ne libe se ljudi da se pogode sa „majstorom“ za cenu, ne samo što rikša prođe gde auto ne može, mada je to često baš razlog. Moram priznati, ja sam rikšama fasciniran i uvek ih radije biram nego taksi, možda baš zato što su mi više Chinese, a možda jer je retro uvek u modi. Fascinantno je i to što gotovo nigde u Kini ne možeš da prokljuviš koliko ko zapravo ima para. Taman pomisliš za nekoga da je jadan, jer spava sa sve porodicom u radnji za cigarete čiji je vlasnik, a onda sutradan skapiraš da ima Pasata i Audija A4 baš ispred te radnje koja je i kuća. I tako se iznenađuješ iz dana u dan i jednog dana prestaneš, baš kao i oni koji ne mare za to koliko čega ima komšija, rođak ili kolega. Al da vole da ogovaraju, vole brate, nema šta. Međutim, to sve je tračerenje o trenutnim tricama i kučinama, „bezazlene“ priče koje ne ulaze duboko u tuđi stil života i bitisanja. I radoznalost je jača strana Kineza. Vole da zavire u kesu šta nosiš, da pitaju odakle ideš, dal si, šta i gde jeo… I tek ovde, tako mi Boga, skapirah one moje malo starije dokone komšije „sa klupe“ iz Milanovca, kojima sam uvek bio „trn u oku“ i „razvratnik koji pravi žurke“, te sam u jednom trenutku pomislio da možda potiču iz Kine. Komšije, sad sam vas shvatio! Niste vi bez korena, svuda se nađe poneki Joviša, Ljubinka, Darinka sa 5. sprata…..! Ma nek ste vi meni živi i zdravi! Od sredstava prevoza, kao i u većini azijskih zemalja tu su i bicikle. Iako para „kao blata“, a sa manje primanja nego u Srbiji, kunem se, Kinezi voze bicikle kad god i gde god se ukaže prilika. Ne libe se ni Poršea pored, nije ih blam ni od Ferarija nadomak njih na semaforu, niti besnog BMW-a X6 na parkingu. Onda me to sve vrati na moju drugaricu koja je u našoj čaršiji gledana „k’o luda Nasta“ kad prođe do pijace biciklom, iako joj mnogi zavide na figuri. Što smo mi u Srbiji bicikle izbrisali? Da li bi bolje živeli ako bi malo pedale okrenuli? Ne znam, i nisam tu da sudim. Al samo se pitam. Sve u svemu htedoh reći da ni prosek plata nije bitno drugačiji ovde, al su znatno drugačiji prioriteti, štednja je osobina koja se ceni, a rasipništvo i svaki vid „pokazivanja“ se osuđuje. Tu hao je za ismevanje, pa niko to da bude neće. Pitate se šta je Tu hao? Novopečeni bogataš, ili po naški „skorojević“. E to je Tu hao, iliti nadimak od koga ovde svi beže „kao đavo od krsta!“. Hm, možda da malo prepišemo…. tu možemo, al u modi, noćnom životu, pa i u standardima i manirima i ne moramo baš. No, o tome drugi put. Moram i da vas vratim na ovaj sajt.

 Zorna Ranković