„Probudim se u rasvit, ustanem, poljubim ikonu, prekrstim se tri puta, izadjem napolje… Napolju nema sunca, kiša pada, al’  čini mi se, prvi put razumem izraz „vredi  k’o majska kiša“. Pada tako da ti, prosto, dodje da izadješ napolje i da kisneš… Da kisneš i da želiš da to nikad ne prestane. Vratim se u kuću, umijem se, čini mi se da je i ona voda što se umivam k’o  bogojavljenska. Peškir mi mek, mio, k’o  ženu da milujem, ne bi’  ga pušt’o  iz ruku.

Utom, i žena me zove na kafu. Ljubimo se (obrazito), čestitamo slavu, na stolu me čeka slatko od šljiva, velika čaša hladne vode, šoljica kafe sa sve lomljenim „grumenom“ šećera na tacni, a pored šulić sa rakijom. A, šulić znojav  k’o  žetelac pred kraj rada…

Pijuckam ja onu rakiju, jedem šećer i srkućem kafu, a kako koji šulić, ja sve znojaviji od šulića. Žena zagleda kolač u rerni, a on se, kol’ko  ja mogu da vidim, rumeni ko jabuka u devojačkim pesmama. Žito spremljeno, mami te da ga probaš, al’  ti žao da ga načinješ onako lepo upakovanog.

„Kad si rek’o  popu i kumu da dodju da lomite kolač?“, pita me žena. „Posle 11, ali, doći će, svakako, pre podne“, odgovaram i izlazim napolje. Ulazim u voćnjak i gledam, zadivljen… Loša godina, al’  rodile šljive, trešnje, višnje… „Šta se ovo dešava“, razmišljam, krstim se, „ovo do sad nisam primećiv’o“.

Odem u štalu, jagnjad se igraju, biju, takmiče, milina gledati… Da namirim krave. Mekinje, seno, sve, k’o  da je i njima slava… Uključim muzilicu. Izgleda da i krave znaju da je danas Djurdjevdan. Ide mleko onim crevom, puno, ‘oće da prsne, a meni milo, naslonio se na jasle, zapalio cigaru, pa mi se sve čini da je i masnoća veća nego običnih dana.

Pune kante mleka, mlekadžija ne sme na rakiju, ali, obećava za drugu priliku… Ulazim u kuću, žena ispekla kolač, poljubim ga, prekstim se, pa sednem, reko, da pogledam malo i televizor. Uključim, kad ono… ON!!! Dal’ su baterije, ili, nešto drugo, tek, moradoh da ga slušam dobrana dva minuta. Ugasih televizor, poljubih ikonu opet, prekrstih se tri puta, te, sam za sebe prozborih- „Što li nema tog popa?“.“

Goran Trifunović