„“Majka plače, ocu suze liju, svog jedinca prate u armiju“ odjekuje pod oznojenom šatrom, a većina gostiju u „ekstazi“. Toči se rakija, otvaraju ‘ladna piva, špricer se pravi u kofama, muve plešu po pečenju, topi se šlag sa torti…

„E, da znaš, prva godina je teška, posle se navikneš“, duhoviti su neki stariji „mangupi“, koji se sami smeju svojoj „fori“.

A, ja ne znam gde sam… Za manje od dva dana idem u JNA, neću više spavati u svom krevetu, neću ići poznatim stazama, neću svaki dan sretati drage ljude. Strah me okovao, pa ne uspevam, čak, ni da budem tužan, već više melanholičan.

„Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta“, pokušava da me „osokoli“ jedan od znojavih, krezubih i pijanih gostiju.

„Ma“, razmišljam se, „nije loše ni kartati se“. Utom kreće i „Tarmi Rićmi“- „Kiša pada, a Drina se muti, plaču cure, odlaze regruti“. Moja tadašnja družbenica mi prilazi, grli me, peva, a tokom instrumentalnog dela numere, sa suzama u očima mi saopštava… „Čekaću te“. Osmehnem se ja, a u sebi mislim „I toj laži nema mane“.

Prodje ispraćaj, krećem ja u vojsku sa perona autobuske stanice, došlo dosta i društva i starijih da me isprate i svi tutkaju pare u džep. Pozdravim se sa svima, sednem u autobus, mašu oni, a ja brojim one pare. Ohooo… „Kud ja idem, kad sam pun“?

Dodjem u kasarnu, javim se na prijavnicu, oni me pošalju na jedno mesto, oni na drugo, ovi na treće… I, svi se, brate, nešto deru, k’o da sam gluv. Ošišaše me do glave, okupaše i posuše nekim „pepeinom“.

‘Ajde, uči kako se sprema krevet, kako se slaže plahta, kako se kupe pikavci po „pisti“, kako se brije „za dva minuta“, šta je „drnč“… A, pre vojske sam slušao da ću učiti o naoružanju, da ću imati redovno tuširanje, više preobuka, da ću jesti vojnički pasulj sa kobasicom, da ću steći „druga do groba“, piti pivo u kantini… Nije dobro, al’ dobro.

A, onda dodje 91. i ja ti, brajko moj, sledećih osam godina više provedoh u uniformi nego u civilu. Više sa saborcima nego sa porodicom. Više razmišljajući o prolaznosti života nego o planiranju budućnosti…

Ima naš narod izreku da „proju može da voli samo onaj koga nije othranila“. Vidim da se ovih dana govori o ponovnom uvodjenju vojnog roka, ali i o zakonu o istopolnim brakovima. Da ima izbor, jedno ili drugo… Bože me ‘prosti“…“.

Goran Trifunović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu