PIŠE Goran Trifunović

Pred praznike je, oduvek, bila popularna ona pesma sa stihovima „Idu pisma i tamo i amo“. E, sad, da li je na svakom srce naslikano… Ukapiraše to i oni što vam pisma koja „mirišu na promicle“, dostavljaju na kućne adrese, te odlučiše da baš u tom periodu zatraže bolje plate i veće prinadležnosti za sebe.

Naravno, vlast kao i svaka vlast odgovori im u smislu da im je dosta što imaju uniformu, službeni automobil ili motor, kao i sigurnu platu. Kako to predstavnike „tabanjaša“ nije zadovoljavalo, to i oni odbiše dalju saradnju. Gomilaše se pisma, paketi, narod je počinjao da biva nezadovoljan i na vlast i na raznosače, ali…

Vlast se doseti jednog sjajnog detalja. Ima, naime, dosta nezaposlenih, a dokonih ljudi, koji bi mogli da budu od pomoći ovih zimskih, prazničnih dana. Tako ti direktor raznosača pozva na razgovor nekoliko ljudi za koje je smatrao da su podobni za raznošenje pisama i paketa, a koji neće pitati za platu i ostale benefite, jer su ih već izuzeli.

Prva na red za razgovor dodje jedna narodna pevaljka. „Znate“, poče ona stidljivo, kako samo ume, uvijajući prstima dugu kosu, „ja bih mogla, eventualno, da raznosim bele rade“. „Odlično“, reče direktor, „primljena si, potpisaćeš dve pristupnice, i dobićeš nastup na nekom od gradskih trgova za Novu Godinu“. Vrisnu pevaljka, skoči i istrča napolje sva radosna.

Udje u kancelariju druga sagovornica za posao. Direktor je učtivo ponudi da sedne, ali ga ona, najiskrenije, priupita- „A, mogu li ja malo dalje od grejalice?“. „Naravno“, reče direktor, „a, možete li vi da radite na ovim poslovima?“. „Naravno“, odgovori ona, ali, imade i primedbu- „ja bih, ako može, isključivo isporučivala „Ajfon“ telefone“. „Nikakav problem nije, vidim da imate sve potrebne kvalitete“, reče direktor, gladeći bradu.

Sledeći udje neki sedokosi čovek sa bradom i štucovanim brkovima. „Izvolite“, reče direktor, očigledno ne baš mnogo zainteresovan za saradnju sa sedokosim čovekom. „Znate“, poče „Brka“, „ja mogu da idem devet hiljada metara i iznad i ispod mora, mogu grlici da isporučim pismo, samo mi sipajte jedan viski“. „A, alkohol je u firmi zabranjen“, reče direktor, ali sedokosi poteže „jedan papir“, pa viski poče da stiže u većim količinama.

U tom, u direktorovu kancelariju udje i jedna plavuša, hmmm, srednjih godina. „Izvolite“, upita direktor. „Mene su poslali da pokrivam sektor medjunarodnih pošiljki“, odgovori ona. „A, jeste li kvalifikovani?“, uzvrati direktor. „Pa, kako nisam, kad predsednici okolnih država po mene šalju avione i helikoptere da im otpevam jednu pesmu, a zamislite šta bi radili za bitno pismo?“. Gleda direktor, pije onaj viski, pa razmišlja, „A, što li i ja ne štrajkujem?“