Devedesetih godina prošlog veka, u seoskoj prodavnici se nadje nekoliko ljudi. Medju njima Božana i Pejo. Stari znanci… „Pejo, možda je vreme da ti vratim ono što ti pola veka dugujem?“, upita Božana Peja. „Šta ti je Božana, šta mi duguješ?“, iznenadi se Pejo. „Ne, ne, dug je dug“, uporna je Božana, i sa rafa uze kilo soli i dade Peju, koji, u trenutku, preblede i pobele kao ona so…

Drugi svetski rat, katastrofa u celom svetu, a kako neće biti u malom srpskom selu… Dosta naroda, ali, i gladnog naroda. Borba je za život, borba je protiv okupatora, domaćih izdajnika, oslobodilaca, ali, borba je i za koru hleba. Žutog. Nekako tih dana, u kući jednog seoskog domaćina primete da nema jedne ovce. Ko je ukrao? „Nema ko drugi“, razmišljaju domaćini, „to je samo Brale mogao da učini“. A, Brale, mlad momak, seoski šaljivdžija, spreman na svakakve šale i pošalice, samo da ne bude dosadno… Sa tom i takvom idejom, sa takvom mišlju i optužbom, domaćini dodjoše u Bralovu kuću. Tamo ih dočeka njegova majka, Božana. „’De ti je Brale, Božana?“, odmah sa vrata, strogo priupita Domaćin sa svojim sinovima. „Tu je nedje, sa’ će valjda, sedite, sačekajte, a što će vam?“, odgovori Božana ženski zbunjeno i majčinski zabrinuto. „Treba nam nešto“, odgovori Domaćin, „kaži mu da dodje do mene, nestalo mi je jedno jagnje, a svi mi kažu da ga je on ukrao. Da rešimo ovo k’o  ljudi, k’o  familija, nemoj oružje da radi. Vidiš kakva su vremena, časkom nekome padne glava sa ramena“, okrenu se i ode iz kuće. Božana se uhvati za ivicu stola, spusti se na stolicu, te razveza maramu… U tom, u kuću banu Brale. „Majka, šta su hteli ovi? Odoše, a nisu me ni primetili“. Božana mu reče o čemu se radi, a Brale se zabrinu. Domaćin je preke naravi, ne bi imao toliko da je poklanjao ili opraštao. Šta će, kud će, razmišljao je, kad, u kasni sat naidjoše četnici. „Daj da idem sa njima, samo da me ne nadju, dok se ja vratim, zaboraviće se i jagnje, koje nisam ukrao, i sve drugo za šta me optužuju“. Tako i bi. Ode Brale sa njima, ne iz ubedjenja, nego iz nužde. Ipak, njegov komšija, njegov stariji rodjak, njegova familija, poteže svoje, novostvorene veze u SKOJ-u. Dodje kod Božane mladi islednik, Pejo… „Gde ti je Brale, Božana?“. „Bog s tobom Pejo, otkud ja to znam, otiš’o  s nekom vojskom, ko zna gde“. „Nemoj ti, meni, Božana, prizivati nikakve Bogove, niti čudesa, nego, ako ne znaš gde ti je sin, ti ćeš onda, za kaznu, da pojedeš ovo kilo soli“. „Dobro, Pejo, daj mi bar vode, da ne crknem“. „Kak’e  crne vode, jedi tu so, sve dok ne kažeš ‘de ti je sin“…

Plati Božana kilo soli, napuni srce, smiri dušu, i ode kući puna ponosa… Pejo osta sa onom kutijom soli, ni da je vrati na raf, ni da je ponese kući. Pade mu na pamet, kako li će tek da plati za ono što je čoveka ubio budakom…

Goran Trifunović