Početkom marta ove godine, Dragan Ivanović – Tišina, iz Pranjana, otišao je na privremeni rad u „daleku, ali, prijateljsku zemlju, Mali“. Tom prilikom njegovi svakodnevni „saborci“ su mu priredili ispraćaj, uz dogovor da dopraćaj bude o „Tišininom“ trošku. Rečeno -učinjeno…

Isto mesto „odigravanja“, obale Čemernice, sličan jelovnik, karta pića preslikana, samo je zvanica malo promenjena, malo iz opravdanih, malo iz neopravdanih razloga.

U čelu sofre, naravno, onaj zbog koga se svi i okupljaju. Ipak, najmanje je „Tihi“ sedeo. Ide od čoveka do čoveka, nazdravlja, popriča… Gazda Mijo sedi, kao pravi gost. Umesto njega Goca leti „k’o leteći tanjiri“, nijednom gostu ništa ne nedostaje. Boro isekao pečenje kao da je godinama to radio po Zlatiboru.

Ipak, ima i zamerki. Ko bi, ako ne najpoznatiji pranjanski „brkadžija“… „Jel’ ovo prase bilo invalid? Ja vidim samo jednu nogicu…“. I tu jednu nogicu je pikirao jedini pranjanski taksista, ali, kum ga je pretekao i istu prebacio u Ćivin tanjir, sve u želji da mu kum, već jednom, krene na dijetu.

Za drugim stolom, „Kalauz“ neće da jede, jer, kako kaže, ide u treću smenu, ali, njegovo uporno „aahaaa“, ne sluti na dobro. Za donjim delom stola, Prcula i Rajo „Merak“ viču, kao da radi muzika sa ozvučenjem. „Ja sam se jedne godine toliko sudio, da su oni u sudu počeli da misle da ja tamo radim“, objašnjava Rajo.

Radoš udara Zozona po prstima zato što je napao teritoriju njegovog tanjira, a gazda Mijo napada Ginića, zato što je tražio da se promeni frekvencija na radiju. „Alo, šššta ti imaššš sa tim, ovde se sluššša šššta ja kažžem“, ozbiljan je gazda. U svakom slučaju, Tišina došao, prase otišlo…

Goran Trifunović