Sasvim sam siguran da je tako i u drugim delovima zemlje, možda, čak, i gore, ali, pošto ova rubrika ima geografsku odrednicu, da se ograničimo… Elem, na snazi je čist komunizam, i to onaj najgori (pleonazam?), sovjetski. Samo nam fali da se postave table sa nazivima gulaga. Neki Beria bi se već našao… Ili ga, možda, već imamo? Hm, manja kvota na dvojku.

U svakom slučaju, izgleda da smo se vratili jedno sedam ili osam decenija u rikverc. Pretnje, ucene, došaptavanja, ogovaranja… postali su pranjanska svakodnevnica. Ukinuto je pravo na slobodu govora, na slobodu mišljenja, pravo na rad. Šta li je sledeće? Logično… Iskreno, nisam ni sanjao da ću na svom vekovnom, i ponavljam, vekovnom ognjištu doživeti da se svakodnevno srećem sa toliko velikim dozama populizma, licemerja, osionosti i bahaćenja. Mislio sam da je moje selo kao ono što se opisuje u narodnim pesmama, brdsko, puno ovaca i goveda, plavo od šljiva, rumeno od jabuka, žuto od dunja, da su livade pune kosača i plastioca, da su mobe svakodnevnica i izbor seljana, da se svi slažu i poštuju.

Tako je, bar, bilo, tako sam učen i takvo mi je iskustvo bilo. Do neke dobi mog života. A, onda su došli neki drugi ljudi. Što bi Balašević rekao, „izdaleka neki svet, za mene tudj“. Ma, i nije baš tako, i ovi naši su postali „tudji“. Postalo je normalno lagati, varati, vredjati druge u oči, a da vam oni ćute, da samo vi imate, da samo vi vredite i da svi ostali vama aplaudiraju i dele sve vaše vrednosti. Izvinjavam se, znam da u ovoj zemlji već 30 godina (dobro, možda malo one tri) ništa nije normalno, ali, brate, ovo je baš preterano. Kako i može biti kad narod sa setom počinje da se seća 90-ih? Eeej… Znate, već, priču o tome da ono „što priliči Bogu, ne priliči i volu“. E, pa, sve ih je više koji to, ili ne znaju, ili ih baš briga za to, ili više vode računa o volu, nego o Bogu.

Bez srama i stida ruše se i krše sva pravila. Pisana i nepisana. Nebeska i ovozemaljska. Pa, eto, ako vas neko pita šta ima novo u pranjanskom kraju, najlepšem na svetu i sa većinom, dokazanom većinom dobrih, poštenih i časnih ljudi, odgovorite im da ovako teku „Naši dani“…

 

Goran Trifunović