U televizijskoj montaži se (verovatno i radijskoj), termin iz naslova tumači kao pojam koji podrazumeva zatamnjenje, vizuelno i audio… U Pranjanima se ovaj pojam već dugo vremena podrazumeva, jer nam je sve tako kako je, što bi samo po sebi značilo da nam nije dobro.

Ipak, smrt jednog uglednog Pranjanca je ovih dana izazvala mnogo komentara. Da se odmah razumemo- pozitivnih, ali, negativnih na budućnost naše sredine.

„Sve nas je manje“, većina je reagovanja. „Gde ćemo sad na kafu“, misle neki i na sebe. „Neobično mi da ne radi kafić“, kazuju neki… Lično, najviše će mi nedostajati da, kao i svakog dana, sednem sa Dragom i popričamo o svemu, pa makar on „trljao“ njegov telefon.

Ukoliko dalje gledamo, posledice po naš kraj će biti mnogo bolnije od, tužno je reći, ali, jedne smrti. Ko nam ostaje, sa kim sedimo, sa kim dane danujemo, noći više i ne pominjemo… Koliko nas ostaje, ko nam se „prinavlja“, šta se novo dogodilo poslednjih godina?

„Terzza“ je obeležila mnoge mladosti, svedočila mnogim mladalačkim ljubavima, „overila“, čak, i mnoge brakove… Eh, kako je lepo bilo biti mlad u tom lokalu… Ma, šta mlad, i mator je bilo… ahhaaa… „Majstorova“ mala rakija, „Brćova“ dva pića, Zozonov utorak, Dragova „putna“… Jaka pranjanska obeležja!!! A, sad? Kako će biti dalje?

Kako će se znati gde se skupljamo jutrom? Kako će neki, budući gazda, znati ko šta i u kom trenutku pije? Kako će neko, ubuduće, znati da sam bio privilegovan, pa sam malu kiselu vodu pio iz posebne, jedine čaše?

Ko će, konačno, osvežiti pamćenje na mnogobrojne lepe dane tokom 90-ih godina, koje su mnogi mladi meštani pranjanskog kraja proveli u jednom lokalu. Može svako da ima svoje mišljenje, i da misli šta hoće, ali, dozvolite mi da, kao hroničaru dešavanja u pranjanskom kraju, kažem da ništa više nije isto. Daj, Bože, da tako ne bude… Drago Kojović, umro je u 66. godini života, a sahranjen je drugi dan Nikoljdana…

Goran Trifunović