Kad je SrB(in) mario za post? Osim ako nije u javnosti… Tako i ove godine sezona posečenja traje baš u vreme najvećeg posta. Šta ćete, „od oca je ostanulo sinu“. Dan Republike, Dan Vojske, malo ovog, malo onog, produženi vikendi, da se ugodi gradskim gostima, i eto ti grešnog seljaka. Pa, posle kažu što je selo propalo…

Probamo mi, na selu, da živimo k’o nekad, al’ ne ide… Imamo i mi muku sa stresom, visokim pritiskom, dijabetesom… Koljemo mi svinje i dalje, ali, ne pravimo više one starinske, domaće čvarke, koji liče na čips, pa kad ih ubacite u domaći hleb, oni vam prsnu u ustima, a sva nepca se napune ukusom domaće masti. Kavurma se sve manje pravi, „neće deca, više vole salamu“, a i „lakše je, brže se završi posao“. Na retko kojem posečenju se vari vruća rakija, a sve redje se pije i ladna („Daj da uradimo pos’o“).

Znaju li današnje seoske mlade kako se gotove salčići? Za isto veče? Čunak, žar, podvarak za večeru? Ma kakvi… Ranije se po komšiluku dogovarao raspored posečenja, da bi išli jedni kod drugih, što preko dana, a što na ćevap. Sad niko i ne zna da mu komšija tovi svinje.

Seća li se iko onih „plekanih“ tanjira punih mesa koje su deca, po zadatku svojih majki i baka raznosili po komšiluku, a koji su, sa sličnim sadržajima bili vraćani nekoliko dana kasnije? Pa, šta bi, ljudi? U redu i holesterol i sedimentacija i „ne smem, vozim“, ali, opet… U redu je i to da smo počeli da kupujemo po velikim marketima, da niko nije željan mesa, već naprotiv.

Ipak, kakav šok vam neko priredi kada ispred vas na trpezu iznese „domaće pihtije“!!! Nije u redu otudjenost ljudi, nije u redu da svi gledaju na sat, da svi kukaju kako „Zapad nema dušu i tamo se niko ne druži“… Kad ste pomogli komšiji šta bilo, a da mu niste bili dužni? Kada ste se od srca nasmejali nekoj šali? Kada ste se našalili na svoj račun?

Kada ste saslušali nečiji odgovor kada ga upitate „Kako si?“? Sve nas je manje, sve smo udaljeniji, sve više nam se čini da smo dovečni… Samo kada nam je teško pružamo ruku ka rodjaku, komšiji, prijatelju…

Neke stvari u životu se ne mogu vratiti, niti promeniti, svaki životni sekund je priča za sebe i svaki je nepredvidiv. Sve manje se osvrćemo oko sebe i gledamo tudje potrebe, muke i probleme. Naš zemljak, drugar i dobar čovek, Luneta Tadić živi sam u svojoj porodičnoj kući u Pranjanima. Niko ga nije čuo ni video već 12 dana…

Goran Trifunović