Aerodrom „Galovići“ je dobio svoju upotrebnu vrednost! Protekle sedmice, na bivšu seosku utrinu sletela su dva vojna helikoptera, veći i manji, koji su, kako nam ljubazni predstavnici Vojske Srbije (piloti su to…) rekoše, nakon 25-ominutnog leta stigli iz Beograda do naše zabiti.

A, na Galovićima visoke lokalne uzvanice, mnogobrojni novinari i oni koji se za takve izdaju, kao i nekoliko meštana koji žive „na elisu“ od aerodroma.

Iz većeg aviona izadje njih 20-ak, sve sa nekim rančevima, dok se iz malog helikoptera pojaviše srpski i britanski ministri odbrane.

Naš prvi čovek vojske (‘el  se kaže „valjda“ ili „još“?) bez naočara, sa sve belom „šuljom“, adekvatnim „lonama“ i fensi sakoom i „tenama“, pomislio bi čovek da je sve iz čuvenog „fundusa“, ali, kako ovo nije rubrika „Stil“…

Prošetaše se oni našim brdom malo, da ne bi cepali valjda obuću, pa ti Britanac održa, pa, Boga mi, i ne tako kratak govor, koji je, doduše neuspešno, pokušao da pokvari njegov slabo razumljivi prevodilac u, valjda njihovoj, maskirnoj uniformi.

Od Amera, kraljičin prvi vojnik dobi zahvalnicu, a isto pripade i „Nebojši iz Beograda“, koji, valjda da ne bi kvario utisak, samo na engleskom reče „tenkju“ i ništa više. Plaši se, izgleda, da ga ne prisluškuju…

Inače, skup je organizovan tako da je se više pričalo i znalo o samoj akciji spašavanja, pre skoro osam decenija, nego o otkrivanju jedne spomen ploče posvećene tom dogadjaju.

Čak su se i novinarske ekipe pažljivo birale, pa je jedan broj lokalnih uzvanica na pojavu dolepotpisanog značajno podizao obrve i overavao laktove sa istomišljenicima, a sve u stilu- „Otkud ovaj ovde?“ Na Galovićima? U Pranjanima? Uopšte? Dokon čovek, šta drugo reći…

Ipak, najveća žal ostaje što mališani iz pranjanske škole i obdaništa nisu bili tog dana na aerodromu, jer, ko zna kad će im se ponovo pružiti prilika da vide sletanje dva helikoptera u svoje selo.

Ipak, izgleda da se neko plaši da neko deca ne umeju da se dive „carevom novom odelu“, nego im basta i da viknu da je car go.

Početkom avgusta 2010. godine, pranjanski kraj pogodila je nevidjena oluja prilikom koje su oštećeni mnogi objekti, putevi, kao i poljoprivredne kulture.

Nekoliko dana nakon toga, u posetu našem selu stigao je tadašnji predsednik Vlade Srbije, Mirko Cvetković. Nigde nije bilo ni naroda, ni dočeka, sve kao u tajnosti, kao da su se nekoga ili nečega plašili. Na sledećim izborima im je narod rekao šta misli o takvom načinu vladanja…

 

Goran Trifunović