Panonski mornar je, često, na svojim koncertima, pričao priču o svom „Babi“, kad je bio gladan, pa, kako su „nabasali“ na piceriju. „Imate li goveđi jezik?“, navodno je pitao „Baba“. „Nemamo, imamo picu“. Postidjeni „Baba“ je nastavio dalje – „Imate li brezle“, ali, odgovor je bio isti – „Ne, imamo samo pice“. Sada već, pomalo iznerviran „Baba“, postavio je poslednje pitanje- „Imate li bar kolenice, računam, to je blizu“…

Elem, „Baba“ kao da je bio vidovit i kao da je predosetio šta nas očekuje. Naša svakodnevnica je evoluirala od „Zabole me … za njega“, do uvlačenja u iste one tri tačke. Slučajno? Ni najmanje. Griža savesti? Takvi nemaju savest. Kajanje? Samo ako mora. Ahaaa, mora… Nekad nismo mogli da se gledamo očima, govorili smo sve najgore jedni o drugima, jedva smo se na sokaku javljali sa stidljivo iskirvljenim usnama… Otkud sad ova prisnost? Otkud zajedno idemo u prostoriju gde i car ide peške? Otkad to, mi, postasmo toliki intimusi? Kako, naprečac, zaboravismo one ljude sa kojima smo, do skora (par godina unazad) bili izuzetno bliski? Šta se to desilo? Šta može da izazove tolike tektonske poremećaje u našim mozgovima… pardon… pa ne mogu da kažem ni duši… srce svakako nije krivo… ne znam. Da nije interes? Hm, moglo bi biti, ali, kakav interes ima neko ko želi da zasnuje radni odnos u državnoj firmi, pa se, odjednom, sprijatelji sa nekim ko je istaknuti član Stranke? Valjda se ljudi zapošljavaju po kvalifikacijama, a ne po partijskoj, političkoj ili prijateljskoj pripadnosti.

Ili, možda nije tako, odnosno, tako je samo za nas sa jeftinijim ulaznicama… Takodje, bitno je i ko kadroviše po tim firmama, sa kojim pravom, u čije ime i sa kojim autoritetom. Pa, posle kažu kako doktori imaju sve više posla…

Naravno, kad sve više ljudi jede suvu hranu, recimo, sendviče, a sve manje njih se hrani kašikom, odnosno kuvanim jelima. Ali, ko će o tome da misli, daj da imamo socijalno, penziono i da možemo da podignemo kredit… Češanje ide posle. Ne bojte se, neće posle narednih izbora…

Goran Trifunović, gminfo.rs