Kažu da smo rudarsko-poljoprivredni kraj. Znači, tvrda zemlja pogodna za stočarstvo. Ipak, sudeći po tome kakvi smo, bar poslednjih godina, da ne kažem jednu dekadu, valjalo bi da imamo što više peščanih površina, a da nam glavna stočarska proizvodnja budu nojevi. Ako ništa drugo, ono da nas malo odmene od guranja glave u pesak, mada, ne brinem se ja za nas, snašli bi se mi već nekako, recimo, okretanjem glave od dogadjaja, odnosno, problema.

Ne, nije preuveličavanje i ne nije „glasnik“ grešan, okrenite se oko sebe. Pogledajte! Šta vidite? Polarizovani smo, kao u filmu „Tri karte za Holivud“, pa sve manje govorimo medjusobno („Bio mi je brat“), živimo komunistički ideal iz „Vreme čuda“ („Kad imam da jedem. Samo to i samo ja“), lažemo kao u „Profesionalcu“ („Ja sam Marko Sedlar“), a svi zajedno živimo „Dnevnik uvreda“. 

Glavna pesma onih kojima je trenutno stanje „nikad bolje“ je „Ne može nam niko ništa“, ostatak pevuši onu „Smejem se, a plakao bih“, a svi zajedno bi trebalo da, što glasnije zavapimo „Živeti slobodno“.

Ne marimo što hoće da nam otmu reke, vodu, vazduh, branimo se floskulama o nekakvim, kako kažu, „novim radnim mestima, pravimo se ludi na činjenicu da nam na kućnom pragu niču nekakvi objekti za sutrašnje „bunga- bunga“ žurke (nije valjda da se nadamo da će nam žene, sestre i ćerke tamo naći „uhleblje“?), čekamo kad ističe moratorijum na kineske kredite, pa da nam pokupe decu za dug, kao osmanlije nekada. Glasnik kriv? Neće biti… Narod ima izreku – „ko pred neku nesreću“.

Plašim se da smo u nesreću duboko zagazili, da ne znamo kako da zaustavimo kola koja nezadrživo jurcaju ka provaliji i samo čekamo da vidimo kraj. Mada, znate kako se kaže- „Bolje i užasan kraj, nego užasi bez kraja“.

Ako je svakom prema zaslugama, onda ćemo mi naše višegodišnje ćutanje i zabijanje glave u pesak platiti tako da nećemo imati nikakve šanse za oporavak, da će se o nama u budućnosti praviti novinarske reportaže o selu i kraju koje je nekad bilo neko i nešto, ali je, zbog gluposti, bahatosti, osionosti i samoživosti prestalo da postoji. Neke stvari nisu hrišćanske, ali, neki ljudi ne bi ovih godina trebalo da režu svoje voćnjake.

Sutra, kad sve ovo prodje, valjda će neko od njih biti toliko obrazit…

 

Goran Trifunović