U četvrtak, negde oko podneva, krenem za pranjansku varošicu. Negde, na samom ulazu u istu, za malo ne pocepah pločice na kočnicama. Gužva, automobili parkirani i u donjoj ulici, oko Verinog kafića, pa sve do Jara.

Stanem, počnem se češati po glavi, ne razumem o čemu se radi… Novopostavljena „violina“ je najavljena za sredinu avgusta, jeste da je toplo vreme, ali, ipak… Preobraženje nije, na njega više niko i ne dolazi. Da nije, može biti, pranjanska zadruga oživela i ponovo četvrtkom vrši otkup teladi. Bi mi milo oko srca, pa pohitah u neku od kafana, jer, znalo se tada, u svakoj je imalo taze pečenja, što prasećeg, što jagnjećeg, što telećeg… Po želji.

Ja u kafanu, kad ono tamo, što bi rekao onaj što ga nijedna vlast ne voli, „izdaleka neki svet, za mene tudj“. Svi piju pivo, uglavnom „prestoničko“, i uglavnom, direktno iz flaše (pa, gubi se u pretakanju). Od pečenja ni traga ni glasa. Gledam oko sebe, okrećem se „k’o os u karamanci“, ali ništa ne kapiram. U kafani nemade mesta, a nikog poznatog nisam video, pa sam morao da napustim prostor iste.

Na samom izlasku sa terase, moj izraz lica „kadar nevera“, pretvorio se u izraz lica za udarac šakom u čelo, u stilu „hrkljuš“. Naime, jedan od prolaznika se požalio drugom da „nije mogao da da potpis, jer mu je istekla lična karta, a on to nije znao“. Ahaaa, potpis, znači!!!

Klupko je polako počelo da se odmotava, a ja nadjoh slobodno mesto u nekom drugom lokalu, koji, prema svemu sudeći, ima političke ambicije kao Srbija na „Eurosongu“. Tamo sve čuh…

Organizovano je potpisivanje za podršku listi broj jedan na opštinskom nivou. Kažu da je za predavanje liste bilo potrebno 1400 potpisnika, a pranjanski kraj, jel’ te, kao respektabilan, je morao skupiti bar kao sam grad. Od Brezne i Brajića do Gojne Gore i Bogdanice, došao je narod da se potpiše. Neko zbog ovog, neko zbog onog. Neko zbog ovog interesa, neko zbog onog interesa. Neko je potpisao da ga sutra drugi ne bi zvali, a neko da napakosti drugome.

Upitah se, u jednom trenutku, zašto se i ja ne bih pojavio na tom famoznom potpisivanju, iako me niko nije zvao, ali, što bih svoju dušu rizikovao nečijim šlogom ili infarktom.

Ugledah u jednom trenutku na parkingu i opštinsku „Nivu“, a pored nje radnike opštinske uprave. Pogledah na sat, radno vreme je uveliko bilo u toku… Možda sam i glasno pomislio – „Idi negde u drugoj polovini aprila, dok u tvoje selo ne počnu da dolaze džipovi sa zatamnjenim staklima i bez tablica“. Pa, realno, Lučani su blizu…

Goran Trifunović