Potpisniku ovih redova je skoro pola veka od kako je ugledao svetlost dana. Za sve to vreme, svašta je video, čuo, doživeo, i uvek je sa ponosom isticao ko je i odakle je. Ipak, čini mi se da u životu nisam bio ponosniji na svoj zavičaj, nego ovih, prvih dana Nove godine.

Naime, za prva četiri januarska dana, u Pranjanima su rodjene tri bebe!!! Mašala… Ako je nekome to, uopšte i bitno, naše selo je postalo bogatije za dve nežne lutkice i jednog seoskog deliju. Malo li je za nekoliko dana? Osim što su donele radost u svoje domove, što su njihove porodice postale blagoslovene njihovim dolaskom na svet, ove bebe su, svojim rodjenjem, čak i nama, matorima, probudile neku veru i neku nadu, da, čak, i za nas ima neke lepše i svetlije budućnosti.

Ove godine je u prvi razred pranjanske škole krenulo pet mališana. Tužno za njih, iako nisu ništa krivi, tužno za učitelja, iako ništa nije kriv, tužno za celo selo, iako ne znamo da li je krivo. A, zamislite, recimo, da se svakog meseca, u Pranjanima rodi po tri bebe. Za sedam godina u djačke klupe bi selo 36 malih, nasmejanih, nestašnih dečjih glavica. Eeej, pa tu već ima prostora i da se pobegne sa časa, a da učitelj ne primeti. Tu ima prostora i da se loptom razbije prozor, da se niko ne prijavi i da se zajednički plati šteta od džeparca, a da, čak, ni roditelji ne saznaju.

Tu ima i prostora da se izaberu djaci za takmičenje iz srpskog, matematike, ali i iz košarke, fudbala, rukometa… Tu ima prostora za povratak na nekadašnje grane, kada smo bili jaki, složni, kada nismo bili samo jedna grančica koju je lako slomiti, već smo bili naramak koji se ne lomi ni preko kolena, i to od strane jake ruke.

I, još je nešto zanimljivo, ako bi se dublje analiziralo… Samo je dečak prva beba u porodici (nadamo se, ne zadugo), dok su devojčice treće, odnosno, četvrto dete u kući. Da li se to vraća ono davno vreme kada su roditelji svoju decu učili da se „drže zajedno“, odnosno, da, što ih je više, u životu će im biti lakše, a ima i ona izreka da „dece nikad dosta“. U svakom slučaju, početkom godine smo zadovoljni, a, nadamo se da je tačno i ono „da se po jutru dan poznaje“…

Goran Trifunović