Ko zna koliko je na svetu bilo raznih kraljevina, carevina, država raznog uređenja i ostalih oblika državnog i društvenog uređenja. I svi oni su imali jednu zajedničku crtu. Svi su propali zbog toga što su mislili da sa njima sve počinje i da se sa njima sve završava.

Rušili su se spomenici iz prošlosti, zatirali su se običaji koji su godinama nastajali, preuređivalo se sve, samo da bi svi imali utisak da je tadašnja vlast jedna, jedina i prava. Makar, ili, uglavnom, na silu… Elem, tužno je bilo na Preobraženje ovog 19. avgustovskog dana doći i prošetati pranjanskom varošicom. Ni naroda, ni ringišpila, ni čuvenih vašarskih „ćipurija“…

Naravno, svi su znali razlog, ali, nekako je tužno, a prema seoskom najvećem prazniku i bezobrazno, da ovaj dan bude, na neki način, „predgrupa“ nekom drugom dogadjaju. U redu, nova vremena, novi običaji, a i sve što je lepo i dobro to je, jel’ te, lepo i dobro. Ali… Kako se, recimo, niko, pre svega iz samog kluba, ne seti da „Brezak“ ovih avgustovskih dana slavi osam i po decenija postojanja i organizovanog loptanja u našem kraju?

Gde ćeš bolji način, nego da se uz čitavu gužvu i taj jubilej promoviše, da ne pričamo o knjizi, ipak je sve više onih koji bi samo gledali slike u njoj. Da li je grehota „zabašuriti“ jedan viševekovni seoski dogadjaj, zarad više srebrnjaka u nečijoj kesi? Hoće li nam potomstvo to oprostiti i kako ćemo pred pretke izaći? I, ne, nisu krivi oni što bi, nominalno, trebalo da budu najkrivlji. Ne, oni nisu odavde, oni su, vođeni svojim interesima došli i, budimo otvoreni, zavadili nas da bi lakše manipulisali onima kojima treba.

Ne, krivi smo mi što smo im to dozvolili, krivi smo mi koji znamo šta reč „Preobraženje“ znači u pranjanskom jeziku. Krivi smo mi što znamo da je tog dana praznik, a ipak smo ostali kod svojih domova, da čekamo „glavnu borbu“. Krivi smo mi koji znamo šta je starom narodu značila reč „motka“… E, sad, pitanje svih pitanja je da li smo mi u mogućnosti da se ponovo preobrazimo. Možemo li da se vratimo nekim normalnim vrednostima, da prihvatimo novo, a ne odbacimo staro? Zar smo se svi toliko pokondirili da nam je sve sa strane bolje, pa smo, zarad „pet minuta slave“ spremni da prodamo veru, a da, ipak, ostanemo gladni, bez večere? Znamo li kako nam se zove seoska crkva? Konačno, znamo li čemu služi?

Goran Trifunović