Svidjalo se to nekome ili ne, tek, činjenica je da su Pranjani oduvek bili avangardni. Svidjalo se to nekome ili ne, tek, činjenica je da su Pranjani po većini stvari uvek bili „za koplje iznad“ svih ostalih sredina u okruženju. Svidjalo se to nekome ili ne, tek, činjenica je da su Pranjani uvek bili predmet zavisti i ljubomore, a sve zbog svojih dostignuća. I tako je bilo godinama, decenijama, ma, vekovima, sve do pre nekoliko godina.

Odjednom je postao bitan samo sitnosopstvenički interes, bogaćenje pojedinaca nauštrb drugih, postalo je važno samo da „komšiji crkne krava“… Šira društvena zajednica? Beše? Intelektualna svojina? Čoveče… Kulturna baština? Kome?

Ipak, u ovim hladnim zimskim danima, u Pranjanima, umesto hladnih, duvaju oni topli vetrovi, koji greju i telo, a pogotovu dušu. Čini se da je bilo potrebno da u našu sredinu dodje čovek sa strane, kao u nekoj od priča proroka Tarabića, pa da u nama prepozna tragove nečega što smo nekada posedovali. Naime, sveštenik pranjanski, Vojo Risimović je organizovao prvo u nizu posela, kao podsećanje na nekadašnje „sedeljke“ po našim selima. Puna sala parohijskog doma, deca krune kukuruz, žene pletu i predu, recituju se pesme, slušaju se priče, hor peva duhovne pesme… Deluje nadrealno, ali, tako je bilo. I, što je najbitnije, nakon završetka oficijelnog dela, svi su još dugo ostali na istom mestu, da se uz koju čašicu i ukusan zalogaj vide, popričaju i podruže. Eeeej, podruže? O, zar se i to može? Može, itekako, samo ako su ljudi otvorenog srca i tople duše.

I, niko nije pomenuo ni politiku, ni neplaćene račune, ni pokvarena kola. Može, može… Takodje, na Badnje veče, kod pranjanske crkve palio se badnjak. Palio se i prethodnih godina, ali ove godine je bilo nekako spontanije, prirodnije, toplije. Veliki broj prisutnih, deca koja trče oko vatre, i opet, druženje. Može, može, samo od ljudi zavisi. To veče u Pranjanima je bio debeo minus, ali ga niko nije osetio. Ne zbog garderobe, već zbog ljudi, zbog priče, smeha, pesme i druženja. Vraćamo li se na avangardni put?

Goran Trifunović