• novembar 15, 2019

Pranjanska razglednica – Prijatelji

foto: gminfo.rs

PIŠE Goran Trifunović

Umni ljudi kažu da ti život vredi onoliko koliko prijatelja imaš. Dobro, ni tu ne treba preterivati, ali… Novije vreme i dolazak skorojevića do para dovelo je do toga da se, i nakon osnovne škole u upotrebi kod nekih ljudi ostane reč „drugar“. To je najveći stadijum prijateljstva koji oni sebi mogu da priušte.

Elem, u Pranjanima su protekle sedmice, u vrlo kratkom roku bile dve lepe svadbe. Kakve mogu da budu kad se kupaju na oktobarskom suncu, kad su deca mlada, lepa, pristojna… Sve kako Bog miluje. Ipak, u oku su ostale po jedna slika sa obe, kao najači utisak.

Na prvoj svadbi, mladenci su, pozdravljajući goste, posebno pozdravili jednog svog prijatelja, koji, iz zdravstvenih razloga nije mogao da bude na svadbi. Treba li napominjati koliko je to bio emotivan, dirljiv, ali i prekrasan trenutak pružanja podrške? Suza u oku, tuga u duši, molitva u srcu…

Slika sa druge svadbe. Svom drugu iz detinjstva došao je momak, koji nije rodjen u Pranjanima, ali je odrastao tu, i često se vraća, kako on kaže, „svom selu“. Osmeh na licu, radost u srcu, milina u duši… Pokazala su deca, nama matorima, koji se,  sve više,  gledamo ispod oka, ogovaramo iza ledja i ne možemo da gledamo jedni druge, kako se treba ponašati, kako živeti i kako negovati medjuljudske odnose.

I, sad, opet će neko da tu, i takvu decu nazove neradnicima, ološem, bitangama i šta sve ne? Tu decu, koja, naravno da greše (Arsen Dedić), ali, čini se da greše manje nego mi, koji bi trebali da budemo, ako ništa drugo, bar zrelije pameti.

Taj, ma ko to bio, koji ih tako naziva neka se pogleda u ogledalo ili neka pogleda u „svoju decu“. Znate kako se kaže, „sva deca su nevaspitana, samo su naša osetljiva“. E, zato i jesmo tu, gde smo, zato što cenimo samo „svoju“ decu, a „tudju“ kritikujemo, vredjamo i ogovaramo. Umesto da, valjda, otkud znam, shvatimo da su sva deca „naša“, mi im uskraćujemo unapred plaćeni autobuski prevoz iz škole, jer neko ko ima nekoliko automobila, mora da sedne u taj isti autobus i da se pojavi na, ko zna kojem, stranačkom mitingu.

U subotu je u Milanovcu održan opštinski kros. Najbolji su se plasirali na finale u Šapcu („B“ u sredini- neće moći). Deci je rečeno da se sami organizuju za prevoz. E, deco, deco…

 

Violeta

Prethodni članak

Reč o knjizi

Sledeći članak

Premeštanje čardaka