Piše Goran Trifunović

Pranjani su, ranije, imali svog stakloresca. Svakodnevno uposlenog. Poslednjih godina (da ne kažemo, baš, sedam), to zanimanje u Pranjanima više ne postoji. Razlog je prozaičan – nema ko da razbije prozor!!! Ranije, neko praćkom, neko loptom, neko vunenim klupčetom, a sve praćeno očevom ćuškom, zbog koje se sad ide u zatvor i oduzima dete.

Elem, proteklih dana, na pranjanskoj staroj školi, koja je, da i to spomenemo, ovih dana proslavila 161. godinu postojanja, zamenjena je stolarija. Umesto starih, stvarno, dotrajalih prozora, ugradjeni su novi, PVC. Škola izgleda lepše, umivenije, mladje, ili što bi narod rekao – što je vidjenije, vidjenije…

Ipak, sećate li se vi, da kažemo, stariji, da je, skoro svakodnevna pojava bila da neko od učenika nosi prozor na krpljenje, jer ga je, baš on razbio. Učeniku sleduju batine kod kuće, kao nadoknada za cenu koštanja stakla, a sasvim je druga stvar, što bi Mornar rekao – „Što svi plaćamo, ako je jedan razbio“.

Toga, svega, sada nema. Svi prozori su skinuti kao novi, svi su u komadu, mada malo „šure“, ali, izgleda da je zanimanje stakloresca otišlo u zaborav, bar što se pranjanskog kraja tiče. I, to nikoga ne treba da čudi, s obzirom da je ovog septembra u prvi razred u Pranjanima (eeej, u Pranjanima), krenulo svega pet učenika.

Nije kriva škola, nisu roditelji, a pogotovu ne učenici. Ko ostaje kriv? Oni što nikad ne priznaju krivicu… E, moj Nemanja, da si samo znao… Dodjoše neke firme, nateraše žene da ne smeju da radjaju, ako misle da rmbače i da primaju minimalac, ode omladina u inostranstvo, i stari odoše u grad… Pa, ko da rodi? Kome? Od čega da kupi pelene? „Bekutan“? Da decu mažemo svinjskom, umesto „Pavlovićem“? Sve su češće gej parade, dok, porodične šetnje sa decom, zvaničnici kao da ignorišu. Znak? Poruka? Kukavičluk?

Ove godine nije, u Pranjanima, organizovan skup roditelja sa troje i više dece. Valjda su zvuci violine omamili sve na Galovićima, pa smo, u toj gužvi zaboravili na decu…Pa, ko bi nam zamerio?