Za glumce u Srbiji ima posla, saglasni Nataša Aksentijević i Peđa Damnjanović, junaci pozorišne predstave Kako i zašto ubiti muža, prikazane sinoć u Domu kulture u Gornjem Milanovcu

Dvoje gornjomilanovačkih gostiju koji su glumu završili iste godine, samo u različitim klasama, tvrde da se upravo u ovom trenutku polako vraćaju svojim pravim glumačkim poslovima, pozorištu i televiziji

Nataša Aksentijević za sebe kaže da je pre svega mama, supruga i glumica. Rođena 1981.godine u Beogradu, završila Zemunsku gimnaziju, a zatim Akademiju umetnosti BK u klasi Predraga Ejdusa, odnosno Vlade Jevtovića. Bila je i član Dečje dramske grupe Radio Beograda koju je u to vreme još vodio Bata Miladinović, a kao srednjoškolka je radila u Akademskom pozorištu Krsmanac i za Radio B92. Glumom zaražena od malih nogu i to zato što je, kako kaže, kao devojčica želela da u životu bude sve, a uprovo to sve je pronašla u glumi.

Voli da se igra, što je činila i sinoć pred gornjomilanovačkom publikom. Isto je činio i njen kolega Peđa Damnjanović, koji tvrdi da se u sopstvenom poslu uvek igra, a da to čini i u privatnom životu.

– Samo glumci sa jako ozbiljnim dijagnozama ne povezuju privatno i poslovno. Iako ulazimo u neke likove koji možda nemaju dodirnih tačaka sa našim privatnim životom, situacije koje tumačimo moraju negde da imaju nešto zajedničko sa nama privatno jer inače bismo bili šizofrene osobe, kaže Nataša.

Pedja se nadovezuje i kaže da ne igra u velikom broju predstava, ali da je zadovoljan jer je već na prvoj godini Akademije umetnosti BK, koju je završio u klasi profesora Anite Mančić i Nikite Milivojevića, dobio prvi glumački angažman i to u pozorištu Boško Buha gde je radio punih 13 godina da bi posle toga pet godina proveo na televiziji. Na pitanje šta je glumački zahtevnije, Damnjanović kaže da to ne može da razdvoji na taj način.

– Pozorište, film i televizija su različite svaka na svoj način. Iako sam čak 13 godina proveo u pozorištu, televiziju i serijski program više volim. Nataša i ja se družimo od 2001.godine i stalno smo pokušavali da nešto radimo zajedno, ali su se kockice tek sada poklopile sa ovom večernjom predstavom u režiji Rada Vukotića. Presrećni smo jer publika dobro reaguje na to gde god da odemo: Bosna, Crna Gora, svi gradovi u Srbiji.

Vi morate potpuno da se date gde god da ste i kojem god poslu, kaže Nataša i naglašava da ništa neće biti dobro ako tako ne postupite.

– U pozorištu sat i po vremena morate da budete potpuno koncentrisani. Sa druge strane na snimanju pravite neke pauze, ali trošite neke druge resurse jer ne znate kako se vaš lik razvija. Na televiziji, pak, sve zavisi od toga s kim i kako radite. Sve je podjednako zabavno i podjednako zahtevno, zaključuje Nataša.

Na pitanje koliko je u Srbiji danas glumačka profesija komercijalizovana,  da li glumci mogu da žive od svog zanata i da li mogu da izbegnu rijeliti programe, Nataša Aksentijević je kategorična.

– Ja sam najbolji primer za to. Vi možete da radite izrazito komercijalan rijeliti program, a da pri tom budete vrlo kreativni i da to radite iz ugla umetnika, odnosno da imate kritički osvrt na sve to. Ako želite da samo snimate reklame, i to je vaš izbor, može i to. Sve zavisi šta je kome cilj. Ja sam emisiju DNK prihvatila da vodim jer je to bio izazov za mene. I smatram da ako nešto pošteno radite, to će biti dobro. Uspeli smo sa tim projektom da napravimo nešto što je gledala i ona publika koja nikada ranije ništa slično nije gledala.

Peđa smatra da glumac u Srbiji od glume može jako dobro da živi, samo je pitanje šta glumac hoće.

– Ako imate dve, tri predstave, ne na repertoaru pozorišta, nego neke kakva je ova Zašto i kako ubiti muža, vi od toga možete sasvim pristojno da živite. Da ne govorim i o tome da se ja, na primer, već 11 godina bavim sinhronizacijom glasa u crtanim filmovima. Kod nas je to jako razvijeno. Znači glumac može da radi nekoliko različitih stvari. I to nije radno vreme od osam sati, nego nešto što vam ostavlja dovoljno vremena za sve (osim ako se radi o snimanju filma pa ste 12 sati na setu).

Na konstataciju da su predstave poput Zašto i kako ubiti muža nekada bile nazivane tezgaroškim i omalovažavane jer iza njih ne stoji veliki ansambl, Nataša Aksentijević reaguje primedbom da smo kao narod generalno skloni  tome da u svemu vidimo ružne stvari.

– Ne znam da li je to običaj ili stvar mentaliteta. Svuda u svetu postoje bulevarska pozorišta koja su deo glumačkog posla. To je žanr. Mi bismo svi jako voleli da u nacionalnom teatru igramo Šekspira i Molijera, ali jednostavno nema mesta za sve i nismo svi za to rođeni. Za te ljude koji to fantastično rade pitanje je kako bi se snašli u ovakvoj vrsti predstave.

Peđa na to dodaje i da su bulevarska pozorišta i tezge, niz godina unazad, najpošteniji posao kada je pozorište u pitanju.

– Nekada je kod nas bilo zaista dobrih predstava, ali su poslednjih nekoliko godina ljudi počeli da „umetničare“ i da prave predstave koje niko ne može da razume. Ni intelektualci, ni oni drugi. U tome nema apsolutno ničega. Tu dođe neki kvazi umetnik i ja sam u jednom trenutku osetio kao da se neko šali sa mnom. Gledate predstavu, tražite smisao i na kraju shvatite da ga je nemoguće naći. Zato kažem da je ovo što mi sada radimo najpošteniji vid našeg posla. Znate šta od nas očekujete i to i dobijete, opustite se i nasmejete. 

Inače, Nataša Aksentijević mama je četvorogodišnje Helene i devetomesečne Vere, dok Peđa Damnjanović ima troje dece: Tina, Hana i Oleg imaju 9, 10 i 12 godina. Bez obzira što imaju mnogo posla, oboje su saglasni da ne rade punom parom jer su im porodice na prvom mestu.

Snežana Trifunović, gminfo.rs