Pre, skoro, dve decenije, na današnji dan, pred „Trišovića prodavnicom“, održana je prva „Rakijada“, u slavu i čast šljive, kao proizvoda koji je čitavog života pratio sudbinu meštana pranjanskog i drugih ruralnih krajeva u veseloj Srbiji.

Istine radi, sve je tada bilo na amaterskom nivou, zasnovanom na entuzijazmu, na inatu, šali i želji da se učini nešto konkretno u svom selu, za koje je, tada, još imalo bilo kakve nade, osim dopisnika javnog servisa, samo sam ja bio predstavnik medija na tom skupu, ali, ipak je, maltene, ceo svet video kako „Ridji“ diže fiću, a zatim i zadnji deo traktora, kako Lale gleda… pa, negde, kako pojedince obara „umor“, ne dočekavši pečeno prase koje im je, iskustveno, poklonio pranjanski kafedžija, Ranko „Ustaša“.

I, onda je krenulo… Dodjoše neki judi koji su, u samom začetku bili protiv manifestacije, uglavnom iz političko ekonomskih razloga, da bi, potom, iz, verovatno sličnih razloga, sami preuzeli tu manifestaciju na sebe. Što bi se reklo, „primili su je na grudi“.

Prva „Rakijada“ je napravljena na temeljima smeha, šale, pesme i dobrog raspoloženja. Sve posle toga je bilo mučno i gledati i slušati. Ne zbog takmičara. Mnogi, znani i neznani su tu umešali svoje prste, nadajući se da će, kada se sve završi, ti isti prsti biti slatki od velike količine meda.

Trajalo je to tako nekoliko godina, sve dok je pojedincima to odgovaralo, na ovaj ili onaj način, a kada su videli neke druge interese, okrenuli su se njima, puštajući „Rakijadu“ „niz vodu“, pa su, čak, bili toliko drski i bezobrazni da kritikuju što je manifestaciju, odnosno njenu organizaciju, preuzela mladja pranjanska populacija!!! Pa, ko će? Šta, ceo život samo ja, i samo meni?

Svesni smo da negde može, ali, neka i oni budu svesni da negde i ne može. U medjuvremenu, našli su oni druga uhlebljenja, druge manifestacije, druga „taljenja“… Sad im, odjednom ne valja ni „Rakijada“ sa kojom su se predstavljali u svojim slabim radijusima kretanja, ne valja im ni film o srpskom ratniku, koji je snimljen u našem kraju, ali, avaj, snimljen je pod patronatom novinske kuće koja ne gostuje u popularnim jutarnjim programima.

Šta nam sve to govori? Jednostavno, iza svega se krije najčuvenije srpsko pitanje- „Šta ja imam od toga?“

Širi društveni interes? Šta to beše? Odgovornost prema drugim članovima naše zajednice? Ihhh… Stid i sram zbog neispunjenih obećanja? Ko još ima pamćenje?

Seća li se iko da u Pranjanima postoje stanovi za doktore, nastavnike, stručnjake iz konfekcije? Da li se iko zapitao oko prodaje „Brezaka“, „Kristala“, zadruge? Koliko je aviona sletelo na Galoviće od septembra meseca? Koliko turista smo privukli? Koliko meštana pranjanskog kraja se pregleda svakog dana u laboratoriji koju su Amerikanci donirali našoj ambulanti?

Jedan, recimo, ispodprosečan stručnjak neka izračuna ekonomsku opravdanost sportske hale koji su nam ti, isti, zlobni Ameri napravili. Isto tako, ovo što su nam braća Rusi napravi… A, dobro, to neka…

U svakom slučaju, činjenica je da već tri decenije (izuzev tri godine) slučamo istu, izlizanu ploču, a narod i dalje veruje u nju. Pa, i nekadašnji „Jugoton“ je imao reklamu- „Nova ploča, nova ploča“. Znači da je do naroda. Ili, bar do pojedinaca iz istog…

Goran Trifunović