O, koliko jedna smrt, što bi narod rekao, „redovna“, i sahrana u doba korone, može da nam pokaže gde smo, ko smo, kakvi smo i koliki smo.

To se, elem, desilo ovih dana na jednom seoskom groblju u Pranjanima. Šta se desilo? Dobri i pošteni čovek koji je došao da svoje penzionerske dane provede na svom kućnom pragu, na ognjištu, ispustio je svoju plemenitu dušu. Istovremeno sa pustanjem te vesti po selu, trojica njegovih komšija i prijatelja su se javili odmah da će oni kopati raku za upokojenog prijatelja. Cena? Ma, peškir. Eto, ko kaže da u našim selima nema ništa lepo… Mislim, naravno da nije lepo što je čovek umro, ali, pomislih, ako je njegova smrt cena da se ljudi ujedine, oko bilo čega, dobro je. I to je neki pomak.

Ipak, samo nekoliko sati kasnije, saznajemo da nema ko da skuva panaiju za pokojnika. Bukvalno… O, kako je bio visok let, i kako je bolan pad. Ipak, to je naša sudbina, naša svakodnevnica, naše danas i sutra…

Ima, u suštini, dobrih ljudi, ali, problem je što nema ljudi. Sve nas je manje, sve se redje srećemo, sve više počinjemo da mrzimo jedni druge, iz raznoraznih razloga, sve smo upućeniji na nekakve ljude sa strane, za koje ne znamo ni ko su ni šta su, na ljude koji su obični prodavci magle, na ljude kojima su Pranjani bitni kao lanjski sneg, na ljude koji gledaju da što pre izvuku što veću, materijalnu, korist iz ovog kraja i da nas ogovaraju da smo „seljaci“. Dobro, jesmo seljaci, ponosni brdjani, nikad porobljeni, nikad ničiji, uvek samo svoji…

Ipak, znamo da svi oni koji misle da su nas „namagarčili“, da su oni „šmekeri“, da mi ne znamo koliko je „dva i dva“, nama, „seljacima“, „brdjanima“ i ostalima, nisu ni do pasa, pa bi im trebala hoklica (nek pozajme) da urade ono što im savetujemo.

To, što su oni, u našim, bar nam se tako činilo, redovima, našli „petu kolonu“, koja je spremna da za ljubav malo „mrva sa gospodarevog stola“ proda sebe, zemlju, imanje, komšije, prijatelje, rodjake… to već nije do nas.

Kada voda nadodje, brlog i razno djubre ispliva na površinu. Kada prodje plima, ostane čista voda. Uvek je tako bilo…

Goran Trifunović