Kažu, „sve nas manje ima“. Ne žele da kažu da nam deca odlaze iz zemlje. Niko nema spreman program da nam se deca vrate, a da natalitet bude veći. Takodje, sve je više slučajeva da u našim selima („Našim selima“- ko se još oseća tako), ljudi umiru u bedi i očaju. Na žalost, ali, tako je…

Otkud to? Pa, eto, recimo, prethodne, bar, dve decenije, o ljudima u Srbiji niko nije brinuo. Ne brine ni sad, ali, došlo je vreme za naplatu… Da se ne lažemo, ljudi su bedni, očajni, poniženi, poraženi… Bolesni ljudi nemaju zdravstvenu knjižicu, ne mogu da idu kod lekara, da se leče. Ljudi, bilo oni bolesni, ili zdravi (ima li takvih u Srbiji?) nemaju para ni za autobus od Pranjana do Milanovca, a kamoli za lekove koje im tamo prepišu.

Kako, onda, jedan unižen i ponižen pošteni radnik da se osmeli i da ode na lekarski pregled ili kontrolu? I da je sasvim zdrav, obraz bi mu naredio da se tog sekunda razboli… Posle se ljudi pitaju „od čega je umro?“. Od dobrog života… Milina jedna, nema sekiracije, nema šećera, nema pritiska, nema kancera… Osiromašeni uranijum i bombardovanje su krivi za sve… Mi smo nevini i čisti kao jutarnja rosa ili noćni sneg. Da, da, a onda je mrmot zavio čokoladu…

A, šta ćemo sa onim ljudima što im za penziju nedostaje par godina radnog staža, koji im, nečijom (samo)voljom nije upisan? Treba li oni da plate sve te godine koje su radili, i tokom kojih su im te, državne firme, ostale dužne brojne plate? Šta ćemo sa njihovim lečenjima? Konačno, ako nam na vrata zakucaju sudski izvršitelji, možemo li mi da iznesemo sudske presude prema kojima nam država duguje mnogo više para nego mi njoj? Prebijanje? Koga? Zašto bi neko, osim penzionera, u ovoj državi overavao zdravstvenu knjižicu, ako, većinu, lekova mora da plati po punoj ceni? I deca su počela da nam se podsmevaju i da nas, znate već izraz, sa onim „besplatno školovanje i besplatno zdravstvo“. Ako ne dugujemo prethodnicima, ‘ajde da vidimo da nas naslednici ne kunu…

Goran Trifunović