Piše Kosta Marinković
Petog dana hodanja nas trojica smo prešli visinu od 4.000mnv. Napustili smo šumovite obronke planine i zakoračili smo u pejzaž ispunjen travnatim poljanama i stenama. Iznad nas su bili beli vrhovi, zona večitog snega i leda. Više nije bilo puteva za džipove, sav transport namirnica i opreme za gostionice se vršio mulama. Neretko bi nas obišao karavan natovarenih mula koje su na samaru nosile uvezane torbe, kutije, pa čak i velike plinske boce. Morali smo da vodimo računa da nas poneka nespretna mazga ne gurne sa staze niz neki strmoglav. Pored rizika od mimoilaženja sa mulama i mazgama, ušli smo u zonu gde je rizik od visinske bolesti veći nego prethodnih dana.
Visinska bolest je akutno stanje u koje organizam upada usled hipoksije, odnosno manjka kiseonika, što se dešava na velikim nadmorskim visinama. Sa porastom nadmorske visine opada pritisak u vazduhu, a kao posledica vazduh postaje ređi, pa je tako procenat kiseonika u udahnutom vazduhu na 5.500mnv 50% manji nego na nivou mora. Ukoliko telo nije pripremljeno na rad sa manjim procentom kiseonika u vazduhu, onda ono trpi posledice koje mogu biti kobne, kao što su razvoj edema pluća ili edema mozga, koji mogu imati i smrtne posledice.
Kod nekih ljudi se prvi simptomi visinske bolesti javljaju već između 1.500 i 3.000mnv, mada ređe. Uglavnom će se javiti na visinama između 3 i 5.000mnv, a gotovo sigurno na visinama preko 5.000mnv. Kako bi sprečili pojavu visinske bolesti, planinari rade nešto što se zove aklimatizacija. To je provođenje određenog vremena na određenoj visini pre nego što se nastavi na još višu visinu. Tako telo ima vremena da se prilagodi novim uslovima rada.
Već drugog dana našeg pešačenja, jedan manje iskusni član našeh tima je osetio simptome visinske bolesti, ali je odbacio moju sumnju govoreći da je od nečega što je pojeo. Srećom, narednih dana nismo mnogo menjali visinu, te mu se telo naviklo na ređi vazduh i tegobe su nestale. U našem planu nije bilo dana pauze jer je uspon bio postepen, ali kako bi bili sigurni da ćemo svi zajedno preći prevoj na 5.416mnv, podelili smo se u dva tima. Jedan je nastavio prema prvobitnom planu gde ćemo najpre izaći do jezera koje se nalazi na 4.920mnv južno od prevoja, a zatim ćemo se vratiti na stazu prema prevoju. Dok će dvojica manje iskusnih planinara imati dan odmora za aklimatizaciju, a zatim će sa našim lokalnim prijateljem podeliti najteži deo puta na više dana kako bi što bezbednije izveli uspon. Srešćemo se ponovo u baznom kampu prevoja.
Na stazi koja je vodila do jezera, i koja je bila digresija glavnoj stazi Anapurna kruga, bilo je više Nepalaca. Zapravo, na stazi Anapurna kruga nismo videli gotovo nijednog Nepalca koji je tu bio radi sopstvenog užitka, već su svi bili ili u ulozi vodiča ili u ulozi nosača. Na deonici do jezera bilo je dosta nepalskih turista koji su došli džipom ili motorom do poslednjeg sela i sada su pravili svoj uspon da vide čuveno Tiličo jezero. Kao što rekoh, ovi lokalci, a lokalci samo po državljanstvu, bili su turisti iz grada, bili su daleko od planinara. Nepal ne čine samo Himalaji i nisu svi Nepalci odrasli na velikoj visini. U ta tri dana obišli smo skoro svakog na stazi, kako uzrdo, tako i nizbrdo. Zapravo, kad malo razmislim, u tih devet dana oko Anapurne nisam siguran da nas je iko obišao, osim kada stanemo da fotografišemo ili pijemo vodu.
Bez obzira na to što je naše planinarsko iskustvo došlo do izražaja među turistima, serpentine koje su vijugale uzbrdo od kampa do jezera bile su naš najveći izazov do tada. Osetili smo posledice razređenog vazduha u brzini našeg kretanja. Nesnosni vetar, koji nas je šibao dok smo dahtali uzrdo, dodatno je otežavao situaciju utičući direktno na našu psihu. No, svako od nas je to zadržao za sebe i ćutke je gurao napred. Tiho, davali smo jedan drugom podstrek održavajući siguran korak.
Čovek nema često priliku da se nađe u blizini jezera na visini od 5.000m. Mada, moji sapenjači nisu hteli da rizikuju da mi se pridruže, nisam propustio priliku da se okupam u ledenoj vodi! Definitivno jedno nezaboravno iskustvo. Nakon povratka u bazni kamp i pauze za ručak, istog dana smo pogurali još nekoliko kilometara dalje, do sledećeg konačišta. Bio je to najteži dan hodanja, ali bili smo ispunjeni i zadovoljni dobro odrađenom aklimatizacijom za prelazak preko prevoja.
Kroz još dva dana hoda na visini preko četiri hiljade, stigli smo do baznog kampa prevoja koji se nalazio na 4.900mnv. Ovde nije bilo više gostionica, uveče smo svi bili u istoj trpezariji. Videli smo sve planinare koje smo viđali od početka naše pustolovine: mlađi i stariji par Francuza, Australijanca i Amerikanca, mlade Britanke, tri nemačka penzionera, koji su se ponovo ujedinili za ovaj poduhvat nakon 30 godina, od svoje prve zajedničke ture. Družilo se bez alkohola te noći. Alkohol je dobar prijatelj visinskoj bolesti, te ga u Himalajima treba izbegavati.
Jutro pred poslednji uspon su već u 4h svi bili budni i spremali su se za pokret. Nebo je bilo vedro i zvezdano. Činilo se da zvezde sijaju mnogo jače na ovoj visini. Gore ispred nas bila su Velika kola, a na stazi, poput zvezda na nebu, sijale čeone lampe. Vazduh je bio hladan i oštar, vetar nije pomagao. Ovaj poslednji cug je zaista bio i najteži. Nisam osećao poteškoće u disanju, ali koliko god se trudio, nisam mogao da razvijem svoju uobičajenu brzinu za nagib terena po kom smo se kretali. Ranac je bio težak, a korak spor. Držali smo tempo. Noga pred nogu, polako smo napredovali.
Sa prvim zracima sunca, vetar se povlačio. Sunce nam je grejalo kako telo, tako i duh. Osetio sam neku novu snagu u sebi. Činilo mi se da bih mogao da potrčim. Osmeh mi se razvukao preko lica. Prasnuo sam u smeh od sreće shvatajući gde sam i šta radim.
Napokon, došli smo do table na kojoj je pisalo ,,Torong La, 5.416mnv“. Stotine zastavica se vijorilo na jutarnjem povetarcu. Dodao sam svoje zastavice i usledilo je fotografisanje i čestitanje.
Ceo naš tim je bio zajedno na vrhu, kao prvog dana kada smo započeli u dnu doline. Himalaji, deveti dan hodanja.
Nakon vrhunca naše pustolovine, usledio je mučan spust do narednog sela. Niko od nas se nikada nije toliko dugo spuštao nizbrdo koliko tog dana. No, ništa nije moglo da pokvari zadovoljstvo uspeha tog jutra. Sutradan, poslednji dan, proveli smo zajedno, onako kako smo i započeli sa devet sati vožnje nepalskim putevima smrti. S tim da ovaj put naš vozač nije bio Pobesneli Maks.
Iz hladnih planinskih noći smo prešli na tropsku sparinu. Putevi su nam se razišli u Pokari. Deo ekipe je ostao još nekoliko dana u Nepalu, a Nikola i ja smo se ubrzo vratili u betonsku džunglu prestonice, kako bi stigli na avion za Beograd.
Kao i mnogi planinari koji su barem jednom videli Himalaje, zaljubio sam se u te snežne vrhove. Po drugi put sam napuštao ovu neverovatnu zemlju, znajući da ću se vratiti.
Ko zna, možda već sledeće godine!
GMinfo
povezani tekstovi: Zastava Feniksa raširena visoko na Himalajima
Putopis iz Nepala (II deo): Divljina prepuštena divokozama i himalajskoj divljoj mački
