ŽIVOT DADE – NIKOG NE ODADE
Slavko Cvetić je rođen 1916. u Majdanu. Posle osnovne škole otišao je u podoficirsku akademiju iz koje je izašao kao narednik. Raspoređen je na službu u kraljevu gardu. Bio je među vojnicima koji su se starali o bezbednosti prestolonaslednika kralja Petra Drugog Karađorđevića. Posle sloma jugoslovenske vojske aprila 1941. Cvetić se razočaran i tužan vratio u svoj Majdan.Tu se i oženio lepom i naočitom seoskom devojkom Grozdanom, iz ugledne porodice starog seoskog solunca i rezervnog narednika Milića Mišovića, inače uglednog zemljoradnika. Ali, Slavko nikako nije mogao da se pomiri sa kapitulacijom vojske i nemačkom okupacijom. I čim je čuo da je na Ravnu goru, maja 1941.godine sa grupom oficira došao, tada pukovnik, Dragoljub Draža Mihailović i da stvara pokret otpora protiv Nemaca, odmah mu se pridružio. Draža ga je poslao u Majdan da od seljaka iz sela ispod Rudnika, koji žele da se bore, formira četu i krene u akcije protiv Nemaca, Ljotićevaca i Nedićevaca. Cvetić je sa svojim tastom Milićem Mišovićem skupio tridesetak seljaka i počeli su sa akcijama i diverzijama.
U selu Stragarima, s one strane planine Rudnik, još od pre rata nalazila se barutana koju su tada čuvali Nemci. Jedne noći 4.oktobra 1941.godine Cvetić ih je iznenada opkolio i po svom emisaru poručio da se predaju, inače će svi biti pobijeni, jer su okruženi „jakim i brojnim ustaničkim snagama”. Nemci, njih četrdesetak, posle kraće borbe položili su oružje. Cvetić nastavlja sa akcijama i u toku 1942.godine. Prvo oko Ljiga, a zatim na pruzi uzanog koloseka Beograd – Čačak. Izabrao je jednu pogodnu okuku kod železničke stanice Ljutovnica i tu je sa svojim vojnicima postavljao zasede i zaustavljao vozove i sa njih skidao nemačke, Nedićeve i Ljotićeve vojnike i razoružavao ih. Nemački komandant Beme je ponovo pobesneo. Naredio je da se iz aviona nad Srbijom bacaju leci na kojima je pisalo: „Grupa bandita, pristalice Draže Mihailovića, napala je voz na pruzi Beograd-Čačak u blizini sela Ljutovnice. U tom razbojničkom prepadu poginula su tri člana nemačke oružane sile i pet vojnika srpskih oružanih odreda. Za odmazdu streljani su u logoru na Banjici pristalice Draže Mihailovića.“ Zatim slede imena stotinu streljanih talaca. Zbog ovako teških represija, Draža je Cvetiću i ostalim svojim komandantima izdao naređenje da ubuduće uhvaćene nemačke vojnike razoružavaju, a potom da ih puste. Ovo nije odobrovoljilo Nemce. Draža je Cvetića zbog njegovih uspešnih akcija protiv Nemaca unapredio prvo u čin potporučnika, zatim poručnika, a onda kapetana. Postao je komandant Drugog takovskog bataljona, Prvog ravnogorskog korpusa, kojim je komandovao kapetan Zvonimir Vučković, Cvetićev kum. U februaru 1942. godine krstio mu je sina i dao mu ime – Petar. Nemci su svakodnevno po Rudniku i okolini tragali za Cvetićem i njegovim vojnicima. Ali, sve je bilo uzalud…
Nemci su se zato poslužili lukavstvom. U jesen, 1942.godine u njegov bataljon vešto su ubacili svoga špijuna, nekog Kostića iz Beograda. I, on ga je izdao. Cvetić je pored ljudi koji su stalno kao dobrovoljci bili kod njega u bataljonu, napravio i spisak oko dve stotine seljaka, vojnih obveznika iz Majdana i okolnih sela. Kad su ga Nemci uhvatili, našli su kod njega taj spisak. “Jesu li ovo“, upitao je islednik, tvoji banditi?“ „Ne. Ti ljudi nemaju veze sa mojim odredom.Taj spisak sam napravio na svoju ruku, bez njihovog znanja. To su mirni seljaci koji obrađuju svoja imanja i ni dana nisu bili u šumi“. Nemci su, ipak, kamionima otišli u Majdan i ostala sela pod Rudnikom i uspeli da pokupe više od stotinu seljaka sa spiska i doveli u Topolu. Cvetić je uspeo da im preko nemačkih vojnika, folksdojčera iz Banata, javi šta je rekao Nemcima i da oni tako govore. Posle ovoga Nemci su Slavka osudili na smrt vešanjem. Odlučili su da se kazna izvrši u centru njegovog rodnog sela Majdana.
Povezli su iz Topole svih onih stotinu uhapšenih seljaka i uz put pokupili i staro i mlado i poterali ih da i oni posmatraju Slavkovo vešanje. U sred sela, gde je crkva u školskom dvorištu, postoji jedna lipa. Odlučili su da ga obese o to drvo. Nemački komandant mu je preko tumača uputio poslednju poruku: „Cvetiću, ako nam daš spisak ljudi koji su sa tobom učestvovali u zarobljavanju naše posade u Stragarima i skidanju i razoružavanju naših vojnika iz vozova, bićeš pomilovan“. Slavko je odgovorio: „Ne znam njihova imena i nemam taj spisak.“ „Vešajte ga !“- uzviknuo je ljutito nemački komandant. Iz stroja su izveli jednog svog vojnika da Slavku stavi omču oko vrata i izmakne stolicu. Nemac je odmah odbio, pa su ga odveli u školsku zgradu. Odredili su drugog. Švaba je stao pred Slavka i drhtao kao prut. Dovedoše još jednog i ovaj se isto tresao. Na kraju Slavko sam sebi namače omču oko vrata i odgurnu nogama stolicu. Bilo je to 13. decembar1942.godine.
Seljaci iz sela pod Rudnikom, a naročito oni iz Majdana, stalno su pokretali akciju da se Slavku Cvetiću u sred sela, gde je obešen, podigne spomenik sa bistom. Ali, stalno je neko iz (komunističke) vlasti iz Gornjeg Milanovca to ometao. Rudničani su u svom zahtevu bili energični i odlučni. Opštinski odbor SUBNOR-a u Gornjem Milanovcu bio je i dalje uporan, odbio je da u svemu tome učestvuje. NJegove podružnice na Rudniku i Majdanu su to prihvatile. Izlivena je bista Slavkova i napravljen je spomenik na kome je uklesano:
„ Život dade, nikog ne odade! Njegovi Majdanci.“
Radovan Karaulić
