Nemanja Rašić (1909-1970) je čuveni predratni abadžija koji je bio veoma cenjen kada je u pitanju ukrašavanje odevnih predmeta. Stariji Milanovčani kažu da mu u tom poslu nije bilo ravnog. Zanat je izučio u Lazarevcu. Svoj posao započeo je u ortačkoj radnji zajedno sa Čedomirom Krsmanovićem i Dragišom Milojevićem. Radnja se nalazila u Ulici kralja Aleksandra 29. Zapošljavala je najveći broj ljudi i imala je najveći proizvodni kapacitet.

Kasnije, nakon rata, Nemanja se odvojio i osnovao samostalnu radnju u dvorištu kuće u Ulici Miloša Velikog, preko puta Gimnazije. Šio je po narudžbini, gunjeve, jeleke, anterije, zubune, brič pantalone i tada popularne pantalone španjolice. Porudžbine je primao iz cele Srbije.

Da bi izradio jednu anteriju bilo mu je potrebno da radi danonoćno mesec dana. Šio je i ukrašavao sve ručno, kao i svi majstori tog vremena. Mašinu je koristio samo za prošivanje grubljih materijala, tzv. „tešku“, „mušku“ mašinu. Koristio je peglu utiju, koje se koristila tako što se užari, pa se onda na njoj stoji kako bi se gajtani što bolje upresovali. Koristio je isključivo flanelsku postavu kako bi anterija, odevni predmet bio čvršći.

Iz Prizrena je naručivao svileni gajtan u kanurama (tanji, deblji), a čoju je naručivao iz Švajcarske, specifične plave boje. Do kraja života je držao radnju i bavio se samo ovim poslom.

Prilikom konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine, Radovan Grković, koji je u to vreme bio sekretar Izvršnog veća Narodne skupštine Srbije, od Nemanje Rašića naručio je da sašije anteriju koju će pokloniti Naseru.

Iz Beograda je stigla limuzina, kojom je prevezena ta anterija. To je bila najveća anterija koju je Nemanja sašio sve do poslednje, koju je pred smrt šio za svog zeta.

Kako je izgledalo izučavanje zanata i put do majstorskog zvanja svedoči životopis koji je iza sebe ostavio Božidar Živković još jedan čuveni milanovački abadžija.

Bio je rodom iz Prislonice, a abadžijski zanat je izučio kod majstora Dušana Ćuslovića u Konjevićima kod Čačka. Na zanatu je proveo tri godine kao šegrt. Stan i hranu koju mu je kao šegrtu obezbeđivao majstor, majka je plaćala tako što je bila u obavezi da godišnje majstoru preda 200 kg kukuruza.

Nakon tri godine šegrtovanja, Božidar postaje kalfa, a za to dobija stan, hranu i 1500 dinara masečno. Nakon kalfovanja kod Dušana Ćuslovića, odlazi kod Rada Milunovića. Nakon godinu dana provedenih kod ovog majstora, Božidar rešava da se odseli u Gornji Milanovac i ode kod tada čuvenog abadžije Radovana Jovanovića Trepčanca.

Njegova radnja nalazila se u Rudničkoj ulici nedaleko od crkve. Ono što je bilo odlučujuće za Božidarov ostanak kod Radovana Trepčanca je to što je prilikom njihovog dogovaranja oko probnog rada u radnju ušao jedan mušterija koji je pod miškom nosio trubu seljačkog sukna i zahtevao da mu se sašije odelo sa različitim štepovima, a takva odela niko kod Trepčanca nije radio.

Kako je kod Čuslovića majstora, Božidar već to naučio, prihvatio je da on odradi. Kako su i gazda i mušterija bili jako zadovoljni, Božidar je primljen na rad kod Radovana Jovanovića Trepčanca. U jesen 1935. godine Trepčanac je preminuo, a radnju je nasledila njegova žena Borka.

Pošto je Borka završila Radničku školu, imala je pravo po zakonu da vodi radnju samo godinu dana. Nakon isteka tog perioda, Borka predaje radnju Božidaru Živkoviću, koji predlaže svom kolegi Radojku Jovičiću da otpočnu ortački posao.

Kako je za vođenje radnje bila potrebna diploma završene zanatske škole, a majstorski ispit je Božidar već imao položen, odobreno mu je polaganje. Komisiju su činili predsednik Suda, profesor matematike iz Gimnazije i kao stručno lice još jedan čuveni milanovački majstor abadžija Stevan Zarić.

Do rata Božidar i Radojko radili su ortački u radnji Radovana Trepčanca.

Kada je u Drugom svetskom ratu spaljen grad, među uništenim radnjama bila je i njihova. Nakon rata srušenu kuću od Borke kupuje Božidar i vraća je u nekadašnji izgled.

Dok je trajala popravka on u jednoj dvorišnoj prostoriji nastavlja da se bavi svojim poslom. Ubrzo je u gradu osnovana abadžijsko-krojačka zadruga.

Kako je od samog osnivanja zadruga izuzetno dobro poslovala, mnogi majstori privatnici ulaze u nju, a među njima i Božidar Živković koji ostaje u zadruzi sve do penzije.

Nataša Polomac Petković, kustos etnolog antropolog