KOMENTAR
piše: M. Mijatović
Šalim se, ovo je bio klikbejt. Što ne znači da ne bi trebalo čim pre razviti aplikaciju s istim ciljem, jer ovde je i gladan sitom poverovao, a ni sam Vučić više nije siguran da li radi za Vučića. Dotle nekoliko reči na pitanje koje mi mnogi upućuju ovih dana – koga? Ne znam, braćo i sestre, to je vaša stvar. Ili nije?
Političke scene se formiraju zahvaljujući onima koji žele na njih da izađu, a ne zahvaljujući onima koji to neće. Ne postoji politička partija apsinenata od politike, kao što ne postoji suva voda. Izbori nisu takmičenje za mis, niti služe kako bi se izabrao idealan funkcioner za nekakvu izložbu. Politika jeste zavera, ništa drugo po definiciji i ne može biti, iako je delom javna; samo što nisu sve zavere iste. Postoje zavere dobre po društvo, i zavere loše po društvo. Cilj u toj utakmici je da pobedi ova prva. Politička borba, s bilo koje pozicije da se vodi, nije sprint, nego maraton s preponama.
Ne postoji segment života, gde su odustajanje, lenjost, defetizam, apstiniranje od akcije, dugotrajno podleganje razočaranju, predaja, kukavičluk, zluradost prema sebi i drugima, maltene mazohizam, kukumavčenje i inertnost doneli bilo kakav rezultat i kvalitet. To je nemoguće. Pa tako ni u politici, tom nužnom uređivanju poslova u zajednici, ma koliko njena srpska verzija prljava i neugodna morala da bude, i biće dok se ne razbistri. Politički apstinenti je ne mogu razbistriti sigurno, već jedino neko ko vlastitim rukama doliva čistu vodu.
Ko očekuje da mu se iznenada odnekud servira tim idealnih sterilnih kandidata, koji u svakom pogledu odgovara istančanom političkom promišljanju i senzibilitetu svi-su-isti-gledam-svoja-posla tipu apstinenata, načekaće se večno. Neće živeti bolje nikad, ali – što je najgore – neće bolje živeti ni drugi kraj njega. Država je zajednička avlija i nema nikakvog smisla niti vajde od toga što će se neko okrenuti da plevi malo oko svoje kuće. Što je lepo, ali korov mora da suzbija svako i svuda, inače ga eto pred kapijom, u cevima, na putu, na mostu. Badava je uredna okućnica ako se iz nje više ne može izaći od vrzine.
U pitanju, dakako, nije mudro promišljanje, već lenjost. Lenj čovek ne preduzima ništa do to malo čeprkanja oko svoje pozide i tu lenjost opravdava kolosalnom kompleksnošću zavera pred kojima je nemoćan; pred onim dogovorom svih političkih aktera, biznismena i sive eminencije od Vašingtona do Babušnice, da, eto, baš njega opet zajebu.
Besprekorna polička nomenklatura, neka grupa univerzalnih nadljudi iz epruvete, ne postoji. Bojkoti, apstinencije, beli listovi, malodušnost, nezainteresovanost za sve osim za „psovanje popa iz fotelje“ su deformacije – simptomi individualne slabosti i bolest kolektiva, i ne mogu nikako biti lekovi za tu bolest. Neophodni su angažovanje i aktivnost u praksi, van kapije, van fotelje. Ma koliko da je kvalitetna politička ponuda – negde manje, negde više – mahom oskudna u Srbiji i neodgovarajuća za mnoge, ona je takva iz jednostavnog razloga što ne postoji druga. A ne postoji druga jedino iz lenjosti pojedinca, ne zbog zavereničkog inženjeringa. Štaviše, zaverenički inženjering je upravo zato i moguć, on je posledica. Loši momci ne spavaju, već zauzimaju bez otpora prostor gde god da zvrji prazan.
Utakmicu – čak i kada su sudije korumpirane – svakako ne dobijaju gledaoci, pogotovo ne oni pored malih ekrana i društvenih mreža, već igrači koji istrče na teren, pa i ne radeći uvek ono što publika voli da vidi. Ko neće na teren, ne mora, ali bi bilo neozbiljno da se posle žali na rezultat.
