Od 244 radnje koje su upisane u registar zanatskih radnji 1966. godine, pet je bilo vunovlačarskih. U nekoliko narednih godina taj broj se povećavao, a danas je Boško Jeremić jedini vunovlačar ne samo u milanovačkoj opštini, već i u okolini.
Vunovlačarski zanat nasledio je od svojih roditelja, koji su se ovim poslom bavili do smrti. Ljudi danas najviše donose vunu iz jorgana, jastuka i dušeka da se preradi. Sve je manje vune od šišanih ovaca.Vreme kada najviše ima posla je na jesen i u zimu.
Nakon što mušterija pripremi vunu, donese je kod vunovlačara ( prvo se ovca okupa, pa ošiša, onda se vuna još jednom opere i osuši). Vuna se izmeri na kantaru i onda kreće uređivanje vune na mašinama. Ako vuna nije prethodno ručno očešljana, onda se na češljari očešlja i očisti, pa zatim ide na vunovlačaru.
Nakon što se uredi na mašini vuna je spremna da se njom prede, a potom i plete. Ranije su mašine bile drvene i proizvodile su se ručno, najviše u Varvarinu.
Te prve mašine su se zvale rigerice. Vremenom ih zamenjuju industrijske mašine, uglavnom marke Biltez. I drvene i industrijske mašine rade po istom principu, samo što su industrijske brže.
Vunovlačare još nazivaju drndarima i pucarima. Kod nas se kaže da se vuna redi, a u Sjenici se na primer razbija. Danas je modernizacija ubrzala ove postupke, tako da se ovaj zanat više ne isplati raditi.
Danas Boško radi kako bi održao zanat i iako ima sina i unuka, niko posle njega neće nastaviti da se bavi ovim zanatom.
Foto: korisnika Muzej Rudničko-takovskog Kraja
Pripremila: etnolog Nataša Polomac, Muzej rtk
Pratite nas i na društvenim mrežama:
