„Zvoni telefon. Javljam se, sa druge strane (pa, možemo li reći žice?) čujem, već, iz sećanja, dobrano izbledeo glas jednog rodjaka iz grada, koji je dobivši stan od preduzeća, zaboravio da su mu roditelji ostavili kuću i imanje u rodnom selu. „Pa, gde ste, bre, Pranjanci? Pa, šta radite u ovim danima kad se ne sme nigde iz kuće?“. „Pa, ništa“, odgovaram, „sedimo, gledamo konferencije za štampu, pokušavamo da i mi nešto naučimo, i grickamo kikiriki“, odgovaram iskreno.

Rodjak se zbuni, oćuta koju sekundu, pa me, najozbiljnije, upita- „A, što grickate kikiriki?“. „Pa, eto“, ozbiljno ću ja „imamo ga, nabavili smo ga po akcijskim cenama, a i ukusniji je od noktiju“.

Opet rodjak oćuta nekoliko trenutaka, valjda da presabere misli, pa, čini mi se, iskreno reče- „Pa, ja, jes’  tako, svi smo nervozni zbog ove bolesti i izolacije. Samo, opet je, vama na selu lakše. Imate dvorište, možete da izadjete kad vi hoćete, da se prošetate, protegnete noge, bavite se malo stokom… Jel’  ima koja jaga, jao što bih voleo da se poigram sa njima“, iskren je rodjak, iako ja znam da bi se on igrao sa jagom u mlakom stanju i serviranom na nekom, većem ovalu, a da mu na dohvat ruke bude posuda sa vodom, kako bi mogao da plakne prste da bi, potom, uzeo hladnu flašu piva.

„Ma, ima, rodjo, i avlije i jagnjadi, al’  nema naroda. Šta ću u avliji kad je znam u pedalj?“, iskren sam ja. „Pa, dobro, al’  opet ima naroda tamo, možete, ako ništa drugo, da se dovikujete sa brda na brdo, da ogovarate preko plota…“, počinje rodjak malo grublju igru, al’  znate kako je, imam rodjaka u gradu, pa ne bih da ga ljutim, ko zna kad će mi zatrebati. Mislim, verovatno nikad, al’…

„Rodjo, pravo da ti kažem, glavna atrakcija mi je da se u osam ujutru „nacrtam“ na prozor i da čekam da vidim kad prodje mlekadžija sa svojim kamionom. To mi je od ljudi što vidim, mada, ako ćemo pošteno, ni njega, zbog udaljenosti, a i vida, ne vidim, tako da sve češće pomišljam da i tog Dragišu neko ne dublira. Šta ga znaš?“. „A, dobro, rodjače“, uporan je „gradjanin“, „možeš bar, kol’ko  čujem, da sedneš na traktor i da obidješ imanje“.

„Mogao bih, rodjo“, sad već i ja ne moram da glumim iznerviranost, „nego mi popularna cena nafte, pa sam i zaboravio da li brzine na traktoru i dalje „idu u ha“. Nego da te ja nešto pitam. Kad, leba ti, od tog silnog karantina, nabavi te tolike besplatne minute?“. Tu-tu, tu-tu“.

Goran Trifunović