Piše BOŠKO LOMOVIĆ

OBELEŽAVANJE 4. MAJA

Od pre tri dana, penzioneri mogu da šetaju svakodnevno u prvih sedam sati policijskog časa. Išetao i ja na ulicu i samo što se ne sudarih sa penzionisanim profesorom istorije koga su i đaci i kolege po imenu jednog atinskog državnika.

– Nadam se, kolega, da si danas, u 15 sati i četiri minuta, odao poštu trostrukom narodnom heroju, najvećem sinu naših naroda i narodnosti i doživotnom predsedniku? – upitah umesto „dobro veče“.

– Na žalost, spavao sam u to vreme, navikao da, posle ruučka, otkunjam.

– Veliki ti je to propust – ukorih ga – ali hajde da godišnjicu njegovog odlaska Bogu na istinu obeležimo sa dve tri njegove izjave za pamćenje – predložih.

– Ja se sećam samo jedne: „Narod koji ima ovakvu omladinu, ne može da propadne“.

–  Ima boljih, antologijskih, da čuješ: „Vidim da je postignut dobar napredak u opismenjavanju: prije rata smo na Kosmetu imali 50 posto pismenih i 50 posto nepismenih, a danas je obratno“.

– Koja je druga? – baš sam zagolicao sagovornika.

– Pri poseti Banjaluci, posle katastrofalnog zemljotresa, Stari je izjavio pred novinarima: „Ja sam ovim što sam danas vidio duboko impresionjiran“.

– Dobra mu je ta, nema šta! Da čujem treću.

– Treća je baš dostojna ideja Internacionale: „Majku mu božu, ne može to tako! Pravi internacionjalac treba da navija i za Dinamo i za Crvenu zvijezdu kad se ova dva naša kluba međusobno loptaju“.

Eto, tako smo nas dvojica, četrdeset godina kasnije, obeležili taj tužan 4. maj 1980. godine.

PRVI DAN POSLE

A kad i „koroni“ odzvoni, kad joj dođe crni petak, pokuljaćemo na ulice kao voda kad provali nasip. Zaglédaćemo se, hvaliti i zavideti, a svakako se radovati slobodi.

– Baš lepo izgledaš, jesi ubledeo, ali sve u svemu…

– Da ti nije tih podočnjaka, bila bi k’o devojka.

– Ja sam džogirala na terasi. Pipni me za but, kao kamen.

– Bila si i pre punačka, a sad si baš…

– Šta mi fali? Imalo se, pa se lepo jelo.

– Ala si ti doterao liniju! Kao da si bio u tesnom kalupu.

– Ju, kao da si stigla sa Havaja!

– Sunčala sam se na krovu zgrade. K’o od majke rođena!

– Vide li te ko, sestro?

– Ako jeste, imao je i šta.

– U banci me čekaju dve nepodignute penzije.

– A mene čekaju računi za tromesečnu struju, BOX paket i grejanje.

– Platićeš, neka si živ i zdrav.

– Nisam zdrav, ukrutio me išijas.

– E kad smo ovo čudo preživeli, idemo na kafu. Častim.

– Ja častim, ja sam preživeo.

– Obojica smo preživeli.

– Ja još i kotrljanje niz stepenište. Klecnu koleno, a ja k’o na filmu.

– Hajde, lepa moja, da se našetamo, prosto sam zaboravila da koračam.

– Da, koračala si kao manekenka, ali bila si mlada i vitka.

– Pazi kako se izražavaš! Inače ću da primetim kako su ti kratke noge.

– One su za zemlju, ne za oblake.

– Izvini, žurim se!

– Koliko se dugo, Milisave, ne videsmo?

– Nisam Milisav, Radojice, a nismo se videli od Kajmakčalana.

– Nisam Radojica, a zar ima toliko?

– Ima, ako nema i više.

– Pogledaj je, ali diskretno. Napirlitala se kao za modnu pistu.

– Hvata poslednji vagon u poslednjem vozu.

– Mogla sam i ja, imala sam šta, ali postoji osnovni red.

– Hajdemo kući, komšija, ne moramo se danas skroz potrošiti.

– Pravo veliš! Svanuće i sutra.

OD COVIDA 19 DO KRAJA ISTORIJE

Prve novine posle Vaskrsa su obelodanile da su posednici mobilnih telefona „pod nadzorom u Italiji, Španiji, Norveškoj, Belgiji, a u Južnoj Koreji, Kini i Izraelu znaju identitet korisnika, da li ima koronu i ko su mu kontakti“. I, sad, kontam ja, svi su pod kontrolom, svi koji imaju mobilni (a ko ga to nema!):

• i preljubnici, jer više nisu sigurni da neće biti provaljeni;
• i biznismeni čije poslove konkurencija otkriva pre nego su ih i započeli;
• i pljačkaši trafika, marketa i banaka, jer će im navući „lisice“ pre nego što stignu da obave posao;
• i političari čije će „radnje“ sa mafijom izaći odmah na sunce;
• i mafijaši koje će kidnapovati minutu pre nego što oni kidnapuju;
• i đaci kojima u skamije SMS-om spolja doturaju odgovore iz matematike;
• i studenti koji su stare, dobre „puškice“ zamenili mobilnim telefonom;
• i udavača koje se preko „žice“ pohvali najboljoj drugarici da se udaje, a ova joj preotme karijernog mladoženju;
• i penzioneri koji račune plaćaju putem mobilnog, a „presretači“ im uplatu usmeravaju na svoj, umesto na račun komunalnog;
• i svi drugi sa mobilnim telefonom u džepu, a njih je skupa nekoliko milijardi.

Šta nam ostaje? Jedino da nauka uznapreduje toliko da možemo da se sporazumevamo putem misli, telepatski. Bar neko vreme dok nam i mozgovi ne budu bežično povezane sa kompjuterom Velikog Brata.

E tada će, zaista, biti kraj, kraj istorije, gospodine Fukujama!