Pre 22 godine, moja malenkost i kolega snimatelj smo otišli do bolnice u Milanovcu da bi uzeli, ko zna kakvu i ko zna zbog čega, izjavu za tadašnju opštinsku televiziju. Tamo nas je dočekao ugledni doktor Ratko Vasić, koji je, inače, bio blisko povezan prijateljskim vezama i sa mojom, kao i sa kućom mog kolege.

„Je li, momci“, upitao nas je doktor (za prijatelje „čika Ratko“), „gde ćete vi kada se promeni vlast, pa kada prva tačka na novoj sednici SO bude da se ukidaju sve odluke prethodnog saziva, a to znači i osnivanje televizije?“

Ja i kolega u fazonu- „Šta priča, bre ovaj?“ A, u stvari ni sami nismo bili svesni da je to jedna od realnih mogućnosti. Jednostavno rečeno, mislili smo da smo nedodirljivi i da ne postoji realna mogućnost da naš grad ostane bez televizije. O, naivnih nas, a on nam je samo predočio šta može da bude, odnosno, da se desi.

Na žalost, emocije i uverenost u ispravnost su doktora Vasića, umesto u fotelju glavnokomandujućeg naše opštine, odvele na Brdo mira, a sve Gornjomilanovčane ostavili u dilemi šta bi bilo drugačije.

Nakon protoka vremena (valjda usijane glave treba uvek da se hlade), počeo sam povremeno da razmišljam o njegovim rečima. Da li je to bio revanšizam? Da li je to bilo, kako danas vole da kažu „neoprezna izjava“, a pri tome, i nije bila izjava? Da li je to bila najava nekih novih boljih vremena? Na žalost ne… Da su te i takve ideje pobedile, pa makar ih i lično plaćali, danas bi nam bilo drugačije. Umesto toga, odlučili smo se za put linijom manjeg otpora, u kome čitavu svoju sudbinu, sudbinu svoje dece, porodice, voljenih i nevoljenih… predajemo u ruke jednog čoveka, koji, pa… u najmanju ruku, nije dorastao mnogo čemu, a kamoli onome čime se danas bavi.

Zašto sve ovo pričamo? Danas, sutra, godina, dve, manje bitno (ne i nebitno), promeniće se i ova vlast. Ta, sledeća, koja god da bude, ne bi trebalo, bar zbog gradjana, da „ide linijom manjeg otpora“, sve da nam se ne bi ponovila „crveno-crna koalicija“.

Revanšizam?Možda. Kršenje ljudskih prava? Idite u Ameriku, Rusiju, Kinu… Ne može se tako sa našim ljudima? Našim? Za hirurga nisam imao ni promil šanse, ali sam od doktora Vasića dosta naučio, makar u jednoj rečenici.

P.S. Unapred se izvinjavam porodici doktora Vasića što ga bez prethodnog odobrenja pominjem, ali, samo sam želeo neke njegove pozitivne ideje da podelim sa mnogobrojnim čitaocima.

Goran Trifunović