Kada moj najjžešći kritičar pročita ovaj tekst, verovatno će reći- „Mnogo teško i tužno za čitanje“. Možda, ali nije do mene.

Elem, dugo smo mislili da je korona ispraznila pranjansku varošicu, prodavnice i kafane. Ipak, ne morate stavljati prst na čelo da bi ukapirali da je naš kraj napala mnogo strašnija bolest od ove, trenutno najpoznatije svetske.

U suštini, deca nam odoše u beli svet, što bi se reklo „trbuhom za kruhom“. Može li i sme li im iko zameriti zbog toga. Šta bi trebalo da rade? Da ovde „rmbače“ za bednu platu, da ih neko maltretira, da ih beskonačno obespravljuje, da dan i noć razmišljaju da neće slučajno neko da proceni da nisu podobni, pa da ih prijavi „tamo gde treba“, pa da ostanu i bez „povremenih i privremenih poslova“?

Da im se kojekakvi likovi, koji, što bi narod rekao, „ne znaju ni vola da ubodu“… tamo gde već treba da ubodu, smeju u lice i da im drže pridike o beskičmenjaštvu, o podaništvu, licemerju… Da im se isplate subvencije po hektaru obradive površine, ali da im se ne isplaćuju subvencije za naftu, jer, kako ministar reče, „imamo najeftiniju naftu“!!! Šaljivdžija je taj sremac…

Do kada da crvene zbog cena krompira, mleka, sira, kajmaka, luka… ma svega što mogu da proizvedu i od čega bi, u normalnim zemljama živeli k’o  normalni ljudi? Da li da se preorjentišu na „Jovanjicu“, pa da žive lepo, po svim uzusima? Kako ovde da se ožene, udaju? Gde? Sa čim? Da im deca imaju stari, drveni dubak? Da ne znaju šta je pozorište, koncert, bioskop?

Jasno je deci da moraju da budu deo vladajuće nomenklature kako bi imali sve što je normalno, ako su oni normalni. Uostalom,“zaklela se zemlja raju“… Vide i oni kako se pojedinci bahate i kako nas mrze zato što nam nije jasno da nam je sve bolje, ali i brže i jače. Od koga? To što su nam deca lepo vaspitana, pa neće da kažu starijima u lice ono što svi znamo, a to je da je „car go“, to je drugo.

Ipak, mnogo je više onih koji su izabrali normalnost, pa su otišli daleko od svog ognjišta, samo da ne moraju da slušaju tirade vladajuće… hm… većine (?) i da mogu jasno i glasno da iznesu svoje mišljenje o tome kako se živi u Korej… pardon, Srbiji, ali i da se zna zašto oni ne mogu da se vide sa svojim najbližima već pooodavno.

Pre nekoliko godina sam pričao sa jednim momkom koji je iz Pranjana otišao u beli svet, ali, koji me je iznenadio svojim rečima da „planira da se vrati“. Bilo bi zanimljivo sada čuti njegov odgovor…

 

Goran Trifunović