Svetovo političko putešestvije tokom rata
Što zbog popaljene zgrade sreskog nadleštva, što zbog lokalnih i ličnih interesa, sedište sreza se seli u Belanovicu. Tako Rudnik postaje prolazno mesto za razne vojske: partizane, ravnogorske četnike Draže Mihailovića, Zvonka Vučkovića, Nikole Kalabića, Pećančeve nacionalne četnike, Nemce, Nedićevce, Ljotićevce, Bugare, rusku Crvenu armiju…
Sveto Karaulić sredio je svoje popaljeno domaćinstvo, koliko je mogao, nastavio familijarni život, ali rat je nosio svoje… Njegov otac Milan, predsednik opštinske uprave, radikal, izabran 1936.godine, dekretom je smenjen u drugoj polovini januara 1942.godine i na njegovo mesto postavljen Kosta Košutić, zakupac kamenih majdana na Rudniku, inače rodom iz Beograda, simpatizer i aktivista četničkog pokreta do kraja rata. Sveto je izbegavao mešanje u politiku, ali su ga prilike na to terale. Sredinom novembra 1942. godine Nemci uhapse grupu meštana Rudnika, njih desetak, između ostalih i Svetu Karaulića, pa ih preko Stragara sprovedu u Topolu. Tamo su ih mučili oko 15 dana, tukli, ne bi li im odali partizanske jatake, pa ih posle neuspešnog ispitivanja pustili kući.
Aprila 1943.godine četnici poručnika Mihaila – Maje Batrićevića, načelnika štaba prvog ravnogorskog korpusa, uhapsili Adama Nikića, uglednog zemljoradnika. Sveto Karaulić je bio među grupom viđenijih meštana koji su pokušali da spasu Adama. O tome detaljno piše Milosavljević u svojoj hronici: „Znajući Adama kao jako dobrog, poštenog, vrednog, uglednog zemljoradnika i jako duhovitog čoveka u selu, dođe Milan Danilović, Sveto Karaulić, Dragija i Miloje Nikić, Marijan Marjanović, Grujica Vučetić, David Beraha i još mnogo starijih ljudi, među kojima je bio i predsednik opštine Dragoljub Ivković, da mole da Adama oslobode. Kada je Sveto Karaulć prvi počeo da moli, Maja je samo pogledao u Kostu Kljajića, a ovaj ga tako jako udari da je namah pao…“. Dalji tok priče svi Rudničani znaju: Po Majinom naređenju Adam je zaklan kod Lučine česme, a Zdravko Mirković, koji je sa njim uhapšen, ubijen je pre toga kod Lomine česme u Varošici.
Početkom maja 1943. godine, u okviru propagande četničkog pokreta, a pod direktnim naređenjem lokalnih komadanata Vlaja Vukajlovića i Milosava Popovića, formiran je „Ravnogorski odbor“ na Rudniku, u koji su morali da uđu svi viđeniji meštani: Vojin Nikolić (predsednik), Dragija Nikić, Sveto Karaulić, Dragija Ivković, Svetolik Gavrilović, Radovan Radojević, Miloš Nedeljković – Konzul…Sem Miloša Nedeljkovića, svi ostali su izbegavali ovu dužnost, nisu išli gde je trebalo da se ide, ali ostali su u ovom odboru do juna 1944.godine, kad su poslednji, stalni, izvorni četnici sa Nemcima otišli put Slovenije, a jedna grupa upućena na Lim, gde je i stradala.
„U jesen iste godine vlast na svim nivoima preuzimaju pobednici, partizani. Sredinom septembra izabran je prvi Sreski narodni odbor sa sedištem u Belanovici, gde je za predsednika izabran Bogdan Krstić iz Jarmenovaca, a za članove sa Rudnika Milivoje Nikić i Svetolik – Sveto Karaulić. Ovaj odbor odmah je počeo da funkcioniše u Belanovici kao legitimna narodna vlast.“ – piše Milosavljević.
Zabeležimo i da je, sedam dana kasnije, Emilija Karaulić izabrana u mesni odbor AFŽ (Antifašistički front žena), sa nekolicinom meštanki.
Nastaviće se…
(Radovan Karaulić)
