Amira Medunjanin i Srpski festival svetske muzike: Rođendanski zagrljaj sevdaha u srcu Milanovca

Gornji Milanovac je još jednom potvrdio da je grad koji ume da prepozna i prigrli vrhunsku umetnost. U okviru 18. Srpskog festivala svetske muzike (SWMF), Dom kulture postao je epicentar iskrene emocije i raskošnog talenta jedne od najznačajnijih interpretatorki sevdaha i svetski priznate umetnice, Amire Medunjanin.

Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta, a o ogromnom interesovanju najbolje govori podatak da je deo same bine bio „spušten“ kako bi se u taj prostor smestili dodatni redovi za ljubitelje muzike koja leči dušu. Tražila se karta više, a organizator festivala je odlučio da sav prihod od prodatih ulaznica bude uplaćen u humanitarne svrhe.

Uz pratnju vrhunskih muzičara — Antonija Vrbičkog na harmonici i Leopolda Stašića na violini, stvorena je posebna, topla atmosfera koju će Milanovac dugo pamtiti.

Posebnu simboliku večeri dalo je poklapanje bitnih datuma: Amira je dan ranije, 23. aprila, proslavila svoj rođendan, a milanovačka publika slavila je uz nju, dok su svi zajedno obeležili 18. rođendan (punoletstvo) Srpskog festivala svetske muzike.

Slobodan Božović: „Pevaćemo što nam srce zna“

Na samom početku publici se obratio direktor festivala Slobodan Božović, koji se zahvalio sponzorima, pokroviteljima i vernoj publici.

— Mi kao festival nastavljamo da spajamo gradove i kulture, različite žanrove muzike, ali uvek ostajemo verni Milanovcu. Velika je čast imati ove ljude na pozornici baš na ovaj dan. Čekali smo dugo ovaj koncert. Pevaćemo što nam srce zna. Vi, mi i Amira — poručio je Božović.

Amira: „Kad je zvuk pravi, samo su nebesa granica“

Nakon koncerta koji je oduševio prisutne, Amira je za GMinfo podelila utiske, ističući da energija Milanovca nikada ne izneveri.

— Milanovačka publika uopšte nije kruta. Ja sam bila tu pre tri godine. Apsolutno ista energija je bila, predivna energija. Doduše, bili smo sami Antonio i ja, samo harmonika i glas. Ne može kad je duet, može sat vremena da koncert ne bude, pod navodnicima, dosadan, monoton. Međutim, mi smo svirali, ja se sjećam i tada, tri puna sata smo skoro bili na bini. I fenomenalno je bilo. Sad smo imali i dodatno ovih stolica, a to prošli put nismo imali. To je malo bila frkica, jer smo sa ljudima bili na pola metra.

Amira dodaje da je za njen potpuni zanos na sceni ključna tehnička podrška:

— Znala sam da će biti lepo jer poznajem dvoranu. Onog trenutka kad smo došli, i ekipa koja nam je radila zvuk, a to nam je 90 odsto da smo mi sretni i zadovoljni sa zvukom, a onda su samo nebesa granica. Onda možemo što hoćemo.

„Ambasadorski posao“ i važnost tradicije

Govoreći o svom odnosu sa festivalom i njegovim značajem, umetnica je naglasila da je ovo bila dugo čekana saradnja.

— Ja pratim festival već godinama. Upoznala sam Slobodana u Trondhajmu, sreli smo se gore na festivalu koji on organizuje i godinama smo se mi ganjali da ja dođem u Gornji Milanovac i nikako da se „potrefimo“. Ovaj put kad se javio, kaže: „Konačno smo uboli.“ To je baš 18. rođendan, pa mi je baš bilo drago. To je najljepši ambasadorski posao. Kad su ti festivali takozvane world music, publika uvek nauči nešto novo o novoj zemlji. To povezivanje je fenomenalno.

Posebno emotivno Amira se osvrnula na opstanak ovakvih manifestacija i značaj za mlade:

— Stvarno sam presretna da festival ima podršku i da ne nestane. Bilo bi grehota, sad je postao punoletan… Ne, to treba da nastavi da živi. Ja sam htela nešto slično pokrenuti u Sarajevu, „Sarajevo Sevdah Fest“, ali nije nam ni dve godine preživeo. Volela bih da se takve manifestacije što više nude mladim ljudima. Večeras su tu bila deca od 11, 12 godina. To je naša kultura, naš identitet. Da se razumemo, ja sam panker, roker, sve to. Ali zna se što tradicija i kakvo mesto zauzima u mom životu. Bez toga smo bez lica i naličja.

Merak uz evergrine

Na pitanje o tome gde ona traži odušak i šta naručuje „za svoju dušu“, Amira otkriva ljubav prema starim kafanskim klasicima.

— Idem u kafanu, kako da ne. Volim te stare pesme, tipa Tome, Silvane, Kvake. Volela sam jako slušati Tozovca. Te neke stare lepe pesme koje su postale evergrin. Svaka svoju priču ima, svaka svoj nekakav život ima. Naručim ja to uredno kad bude neka svirka. Volim to, ali ne volim da mi je bučno. Ne volim da mi je velika glava. Volim kada je to neka akustična lepa svirka i baš me merakam onda — zaključila je Amira, ostavljajući za sobom noć u kojoj je Milanovac bio obavijen ljubavlju i magijom.

Gest koji spaja generacije i gradove

Da se magija ove večeri nije završila poslednjim aplauzom u sali, potvrdio je i jedan susret nakon koncerta. Poznati akademski slikar i vajar iz Gornjeg Milanovca, devedesettrogodišnji Ilija Drašović, poželeo je da umetnicima lično uruči darove koji nose duboku simboliku.

On je Amiri i njenom timu poklonio sliku „Voz Gornji Milanovac – Sarajevo“, simbolično povezujući njen rodni grad sa milanovačkim krajem, kao i radove na kojima je sačuvao uspomenu na to kako je nekada izgledalo mesto na kojem su sinoć nastupili. Drašović se zahvalio umetnicima što je u svojoj 93. godini doživeo ovakvo veče.