ŠKOLA TIŠINE

Vrnčani, na uzvisini zaseoka Višnja, još uvek imaju školu. Nekada vidljiva svojom belinom sa sve četiri strane sveta doživljava sumornu realnost kao i većina seoskih škola starijih i mlađih, od ove pomenute.

U njoj su trenutno tri osnovca.  Oni ne sede za klupama kao njihovi preci prethodnici, već u nekadašnjoj zidanici koja je bila stan nemenjen učiteljima.

Ostale prostorije, a ima ih nekoliko, su otključane na „izvolte“.  Školski inventar razbacan (ono što je ostalo od njega), školski dnevnici „popločali“ pod.

Tu je jedan gramofon, zalutala pionirska marama i uramljena fotografija mladića u uniformi koja seća da je ova ustanova nosila ime po  učesniku NOB-a, Vojislavu Voju Puriću koji je sa svojom rođenom braćom, Ljubišom i Dragišom kao šegrt izašao iz očeve kolarsko-kovačke radionice, poljubio majci ruku i priključio partizanima.

Možda je zbog toga škola sela Vrnčani proširena 1948/49. ili što je u četiri razreda bilo 100 učenika.

Škola je imala baštu kao učilo za đake  a domaće  vaspitanje, tzv. domaćinstvo, bio obavezan predmet.

O tome kazuje najstariji u selu, Radisav Lazović-Beli (1931), i potseća da je škola uoči Drugog svetskog rata 1939. imala značajnu opravku.

Da je u njoj četiri razreda pre prelaska u više razrede u Takovu, prva slova sricao rođeni Vrnčanac, episkop dalmatinski i teolog, Irinej Đorđević (1894-1952) koji je završio Duhovnu petrogradsku akademiju u Rusiji a doktorao na Oksfordu (Engleska) pa bio predavač na Kembridžu.

Samo ovaj podatak dovoljan je da se bar prozori upristoje. A odavde je u svet kasnije otišlo još 25 doktora nauka. Malo li je?

Meštani imaju volju i želju da svojim skromnim prilozima upristoje postojeće prostorije koje bi služile selu a ne selo njima, jer  u ovu zgradu meštani većinom ulaze kada se postave glasačke kutije. 

Tako priča Radovan Nikolić Bane (1950), penzionisani mašinac koje se vratio svojim Vrnčanima. Oni bi tu, na brdu zaseoka Višnja uz dozvolu nadležnih, očistili krš, okrečili zidove… prilagodili nekadašnje učionice opštoj nameni…

Neko će reći; za šta, kada su sela pusta a škole onemele. Pa neka to bude za sada bar za ova tri đaka, možda ih bude par više sutra, ili vedriju spoljnju sliku o nama samima.

Saša Savović, gminfo.rs