Redakcija portala gminfo će narednih dana u delovima objaviti pismo, koje nam je preko posrednika, iz zatvora u Finskoj, poslao bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, i komandant vojske na teritoriji Kosova tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

General Pavković u pismu navodi svoje poglede na neke ključne momente naše istorije u kojima je lično učestvovao. Naša redakcija nije bila u prilici da Pavkoviću postavi pitanja, tako da je ovo njegov odgovor na pitanja za koja on lično smatra da su ostala nedorečena, i koja nije imao prilike da obrazloži. Gminfo će i dalje davati priliku za javno iznošenje stavova svima kojima je pravo na slobodu izražavanja ograničeno iako ti stavovi mogu biti u suprotnosti sa principima za koje se zalažemo, naročito ako oni doprinose javnom dijalogu sagledavanju važnih pojava i dogadjaja iz različitih uglova.

Fotografije uz tekst privatno su vlasništvo porodice Pavković, i prenosimo ih uz njihovu dozvolu.

Prenošenje ovog teksta i fotografija, ili njegovih delova, dozvoljeno je isključivo uz dozvolu redakcije portala gminfo, i uz navodjenje izvora.

U prvom delu za GMinfo, Nebojša Pavković, penzionisani general-pukovnik Vojske Jugoslavije i komandant Treće Armije tokom rata na Kosovu 1999. iznosi viđenje svog odnosa sa bivšim načelnikom Generalštaba Perišićem i njegove uloge u akcijama odbrane.

 ”Nije primereno da se dva bivša načelnika Generaštaba Vojske “prepucavaju“ u medijima. Ja sam toga svestan. Кada se radi o konkretnom slučaju, ja sam samo odgovorio na nesuvisle optužbe čoveka koji, posle svega što je uradio Vojsci i državi, ne bi trebao da se pojavljuje sa neargumentovanim optužbama. Odgovorio sam na te optužbe, ali moji odgovori nisu do kraja preneti. Moram da naglasim da se sa pomenutim nisam nikada lično sukobio i da se uglavnom radi o tračevima rekla-kazala, koje su lansirali ali njegovi najbliži saradnici.

Tokom događaja na Кosmetu 1998. godine, on je bio načelnik Generalštaba Vojske SR Jugoslavije, a ja komandant Prištinskg korpusa u čijoj zoni se dogodila oružana pobuna. Ponajviše njegovom zaslugom teroristi OVК uspeli su da blokiraju i kontrolišu oko 60% teritorije na Кosmetu. U stvari, on je zabranjivao uptrebu Vojske, tvrdeći da nije njen zadatak borba protiv terorizma, što naravno nije bilo tačno. Zbog toga je terorizam eskalirao, a naši vojnici i starešine ginuli u terorističkim zasedama, od postavljenih mina i snajperisata.

U junu 1998. godine država je donela odluku da se suzbije terorizam i deblokiraju komunikacije. Napravljen je plan i krenula je protivteroristička operacija. Međutim, Perišić, iako je bio prisutan na svim sastancima na kojima su donošene odluke i pratila se realizacija plana, on je na sve moguće načine sprečavao Vojsku da izvršava zadatke koji su predviđeni Ustavom, ali i Odluke Vrhovnog saveta odbrane od 9. juna 1998. godine. Dakle, Perišić, iako je dobijao naređenja, nije postupao po njima, a to je tražio i od mene i ostalih potčinjenih.

U to vreme komandant Treće armije bio je general-pukovnik Dušan Samardžić, koji je objedinjavao komandovanje svim jedinicama Treće Armije, ali je i on bio sputavan od strane Perišića. O tome postoje na stotine naređenja i izveštaja, a posebno Borbeni izveštaji, koje je Samardžić slao njemu. Iz tih izveštaja se može videti da je on bio upoznat sa svim aktivnostima jedinica na Кosmetu i da je odobravao svaku Odluku komandanta Samardžića za upotrebu jedinica na Кosmetu.

Bez obzira na takve dokaze, Perišić i njegovi prvi pomoćnici, generali Dimitrijević, Grahovac, Ojdanić su optuživali mene da sam bez znanja i odobrenja upotrebljavao Vojsku, da sam “zaobilazio komandni lanac“ i da sam postupao po naređenju Miloševića i Šainovića, što je apsolutna neistina. Sa takvom lažljivom pričom su mi napisali optužnicu za Hag, iako su oni o svemu donosili odluke i bili informisani do detalja. Zbog toga su počeli “sukobi“ sa njim i ostalim generalima, njegovim istomišljenicima. Te sukobe uglavnom je on inicirao, zaboravljajući koliko ima svedoka, dokumenata i drugih dokaza o njihovim lažima. Tako se desio i sukob koji ste spomenuli.

U vezi sa optužbama ja sam mu odgovorio dokazima na koje on nikada ne odgovara, jer zna da ću objaviti sva dokumenta. Evo pitanja koja mu stalno postavljam: šta je to Prištinski korpus (PrК) radio na Кosmetu, a da on kao Načelnik GŠ VJ, nije znao i odobrio? Ako je znao da ja radim nešto što on nije naredio i što je suprotno Zakonu i propisima, što nije ništa preduzeo? Da li da bi sačuvao svoju stražnjicu u fotelji, ili što se folirao i lagao?  Da li je tačno da su iz Vojske, na sastancima Operativnog međuresorskog štaba, prisustvovale najodgovornije starešine za četiri nivoa, u lancu komandovanja: Milošević, NGŠ VJ Perišić, komandant Treće Armije Samardžić i komandant PrК Pavković? Da li je tačno da je general Pavković referisao o Planu za suzbijanje terorizma na Кosmetu, prvo komandantu Treće Armije, zatim NGŠ VJ Perišiću, a prisutan je bio i bezbednjak Dimitrijević, i da je tek posle otklanjanja svih preimedbi, taj plan prezentovan svim ostalim članovima tog štaba, posle čega je jednoglasno prihvaćen? Da li je znao da je njegov potčinjeni starešina načelnik Uprave bezbednosti, general Dimitrijević, na tajnim sastancima, redovno informisao vojne izaslanike stranih zemalja, o događajima na Кosmetu, i za sve optuživao gospodina Šainovića i Pavkovića, tvrdeći da on ništa ne zna o događajima na КiM? Šta je on radio na nekom nosaču aviona, koji je bio usidren u južnom Jadranu, o čemu je šira javnost to saznala iz knjige njegovog istomišljenika, generala Grahovca, koji je do detalja ispričao kako je izvedena ta ”super tajna”, izdajnička operacija?

Da budem iskren, nisam mogao ni da sanjam da će se najodgovornji ljudi u našoj vojsci, urotiti protiv svoje Vojske i države i izvesti ”super izdajničku” operaciju. Zašto je lagao da je na Petoj sednici VSO, koja je održana 9. juna 1998. godine, tražio da se uvede vanredno stanje na Кosmetu, i da tek posle toga može da se legalno angažuje mirnodopska Vojska? Da bi čitaocima bilo jasno o čemu se radi, on je, prema postojećem stenografu, sa te sednice rekao: „Prema tome, trebalo bi sve uraditi da se političkim dogovorima to spreči. Ako se, pak ne spreči, onda ćemo mi morati angažovati Vojsku mirnodopsku, a ako preti opasnost od agresije spolja, onda ići i u mobilizaciju, o čemu Vrhovni savet odbrane i drugi savezni organi treba da donesu odgovarajuće odluke”.

Na osnovu ovog izlaganja, članovi Vrhovnog vojnog saveta Milošević, Milutinović i Đukanović su jednoglasno prihvatili sledeće zaključke: „Prvo, prihvata se izlaganje načelnika Generalštaba. Drugo, ukoliko budu eskalirale terorističke aktivnosti albanskog separatističkog pokreta, Vojska Jugoslavije će intervenisati adekvatno. Treće, Vojska Jugoslavije će biti pripravna za suprostavljanje svakom obliku strane intervencije koja može da ugrozi suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije”. Na osnovu ovoga što je Perišić rekao može se zaključiti da nisu tačne njegove tvrdnje da je tražio uvođenje vanrednog stanja da bi se Vojska mirnodopska angažovala, kao i da nije postojala odluka VSO za angažovanje Vojske u razbijanju terorisma na Кosmetu, te da je Vojska na КiM upotrebljena nelegalno. U pomenutom tekstu u Srpskom telegrafu, Perišić se hvalio da je on zaslužan što je Vojska spremno dočekala agresiju 1999. godine, da sam ja izgubio Кosmet, a on zaslužan za formiranje Republike Srpske. To su notorne neistine.

U izjavama pre i posle agresije, govorio je da se Vojska nalazi u jadnom stanju, da neće moći da izvrši mobilizaciju i da neće moći, u agresiji, da izdrži ni tri dana. Danas, posle dvadeset godina, govori da je on najzaslužniji za uspešnu odbranu 1999. godine, da je Vosku ostavio spremnu i obučenu i slično. Zbog toga sam ga podsetio na zaključke sa Šeste sednice Vrhovnog saveta odbrane, koja je održana 4. oktobra 1998.godine, na kojoj je govorio o sposobnosti Vojske Jugoslavije da uđe u sukob sa NATO-om. Na osnovu njegovo izlaganja, predsednik Crne Gore Đukanović je zaključio: ”Da je Vojska u jadnom stanju i ona nam ne garantuje sigurnost u odbrani zemlje u slučaju bilo kakve agresije, s obzirom na dugo propadanje i Vojske i države”.

Na ovakvu ocenu predsednika Crne Gore, Perišić nije reagovao, iako je pet godina bio na čelu Vojske, koju je jedan od članova VSO ocenio jadnom. Nije ni mogao da reaguje jer je on bio najveći krivac što je Vojska pod njegovom komandom dovedena u takvu situaciju. Pored navedenog, Perišić je sam sebe nahvalio da je on najzaslužniji za formiranje Republike Srpske. Ne znam kako su na tu glupost reagovali oni koji su zaista zaslužni: Кaradžić, Mladić, vojska i narod Republike Srpske. On je jedini ko je izvalio takvu glupost, jer do sada nisam čuo da je neko njega spominjao u tom kontekstu, za koju sam sebe hvali. Nasuprot tome, postoje brojne reakcije boraca Hercegovačkog korpusa, koji ga optužuju da je pobegao sa ratišta i ostavio narod istočne Hercegovine bez zaštite. Bilo je još pitanja koja sam mu postavio i drugih komentara, ali mislim da je i ovo dovoljno da čitaoci shvate suštinu našeg “sukoba“.“

Nebojša Pavković, zatvor Kilmakovski, Finska

U idućem nastavku Pavković za GMinfo govori o samoj odbrani od NATO agresije na terenu, odnosima snaga, broju stradalih, taktičkim odlukama Treće Armije.