Spasoje Tešić je rođen 17. maja 1879. godine u zaseoku Tešići u Donjoj Vrbavi, kao drugi sin u porodici Stevana i Stanice Tešić. Tipično za mnoge seoske porodice u Srbiji u XIX veku, i ova je imala mnogo dece: Srećka, Radisava, Milisava, Staniju, Selenu, rano preminulu Spaseniju, i Spasoja. Kao stočari i zemljoradnici, Spasoje je, zajedno sa ostalom braćom i sestrama, najčešće čuvao stoku u Ješevcu. U sećanjima koje je zapisao, ostala je priča da mu je jednom, kada je u Ješevcu čuvao ovce sa bratom Srećkom, stado napao vuk. Dva dečaka su oterala ovce u kolibu, pa pošto vuk nije mogao da uđe, pojurio je njih dvojicu, koji su morali da pobegnu na drvo.

Iako iz siromašne porodice, stariji brat Srećko je, posle završene osnovne škole u selu, krenuo put Beograda, gde je završio Prvu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet, posle čega je otišao na službu u Prokuplje. U ovom gradu je postao sudija, pa je imao sredstava da školuje svog mlađeg brata Spasoja. Spasoje je završio gimnaziju u Aleksincu i Nišu kao vrlo dobar učenik. Odlične ocene je imao iz zoologije, ctranja i francuskog jezika. Posle završenog VI razreda, stupio je 1899. godine u XXII klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu. XXXII klasa je posebna po tome što je dala veći broj oficira od svih klasa u XIX veku, ali i po tome što su predstavljali kičmu srpske vojske u ratovima 1912 – 1918. godine. Ova klasa je dala i poznate junake kao što su Vojislav Tankosić, Milutin Nedić, Milorad Petrović Lord itd. Od klasnih drugova najviše se družio sa Bogdanom Hajncom, junakom iz komitskog rata u Makedoniji i legendarnim Dragutinom Gavrilovićem, sa kojim je ostao veliki prijatelj do smrti.

Prva služba mu je bila u rodnom kraju, u X takovskom pešadijskom puku, pa potom u Valjevu, gde je upoznao životnu saputnicu Zoru Milićević. U tom periodu dobio je sinove Radomira i Slobodana i kćerke Radmilu i Olgu. Ubrzo potom izbija rat protiv Turaka i kapetan Spasoje Tešić kreće sa X pukom II poziva, u kome je bio komandant mitraljeskog odeljenja, u oslobođenje Stare Srbije i osvetu Kosova. U ovom ratu, X puk je dobio zadatak da nastupa preko Javora i oslobodi Novu Varoš, Novi Pazar, Peć i da se spoji sa crnogorskom vojskom kod Đakovice. Puk je zadatak ostvario sa minimalnim gubicima.

Ubrzo potom, izbija rat sa Bugarima, pa X puk II poziva kreće na front na  liniji Trn – Surdulica – Vladičin Han. Iako je ovo bio krilni deo fronta,  odigrao je izuzetno značajnu ulogu. Naime, Bugari su, posle uvida da su u Bregalničkoj bici pred porazom, poslali jednu diviziju da ovlada ovom linijom i okruži srpsku Prvu armiju. Na ovom prostoru bio je samo jedan bataljon trećepozivaca i jedna baterija artiljerije. Radomir Putnik šalje Šumadijsku diviziju II poziva na ovaj pravac da ga odbrani. X puk II poziva imao je nezahvalni zadatak da brani Bukovu glavu i Miljevske planine. Protiv sebe je imao znatno jačeg protivnika, ali ovaj puk je uspeo da iz odbrane pređe u napad i potpuno potisne Bugare. Ostalo je zabeleženo da su oficiri ovog puka komandovali svojim jedinicama iz streljačkog stroja, što nije bilo u duhu načela komandovanja. Malo je poznato da je zbog ovih borbi X puk II poziva proglašen za ,,gvozdeni“ (II pešadijski puk ,,Knjaz Mihailo“ je u Velikom ratu preuzeo ovaj pridev). Iz ovog rata, Spasoje Tešić je unapređen vanredno, za ratne zasluge, u čin majora. Ubrzo tokom 1913. godine izbija arnautska pobuna u Ljumi, koju je uglavnom ugušio X puk II poziva.

Julski ultimatum pokreće lančanu reakciju ka izbijanju Velikog rata. Major Tešić mobiliše ponovo svoj gvozdeni puk i kreće sa njim preko Tare i Zaovina ka granici. Vode se borbe na Tari, Šarganu i Starom Brodu. Iako bi trebalo da komanduje mitraljeskim odeljenjem, najčešće preuzima komandu nad bataljonima, zbog ranjavanja ili pogibije komandanata. Puk izbija do Han Pijeska, gde vodi ogorčene borbe. Ubrzo potom nastaje odstupanje pod borbom na Kadinjaču, pa potom na Maljen. Tu dobija komandu nad 2. bataljonom. Naročito je bila žestoka borba na Zajčici, gde njegov bataljon trpi velike gubitke, a sam Spasoje je lakše ranjen. Njegov bataljon se povlači do Pranjana, odakle kreće u Rudničku ofanzivu 3. decembra.

Međutim, u vremenu predaha oboleva od pegavog tifusa. Posle uspešnog oporavka, njegov 2. bataljon kreće ka Knjaževcu i Kadibogazu u susret Bugarima. Puk trpi velike gubitke, a on se povlači preko Prištine, Peći, Čakora i Andrijevice ka Skadru i Albaniji. Zbog zasluga, opet vanredno unapređenje u potpukovnika. Na Albanskoj golgoti dobija malariju. Italijanskim lađama se prebacuje za Brindizi, a kao teški bolesnik prelazi u Bizertu u severnoj Africi. Tu se prijavljuje kao dobrovoljac za odlazak u Rusiju. Te 1916. godine, od austrougarskih zarobljenika, uglavnom srpskog porekla, formiraju se Prva i Druga dobrovoljačka divizija. Sa svojim bataljonom VII puka bori se u Dobrudži u bitkama kod Dobriča i Kokardže. Tokom 1917. godine izbija revolucija u Rusiji, pa srpska vlada naređuje evakuaciju. Dobrovoljci kreću na dugo putovanje kroz Sibir, Mandžuriju, Japan, Singapur i Egipat do Solunskog fronta. Dobio je novu jedinicu – 1. bataljon XII pešadijskog puka ,,Car Lazar“. Ponovo se sreće sa svojim prijateljem Dragutinom, koji je komandant 2. bataljona. Ovaj puk odigraće presudnu ulogu u probijanju Solunskog fronta 1918. godine na Bezimenoj kosi i Zapadnom Veterniku, kada će prvi zaposesti Slonovo uvo i time probiti front.

Posle rata, imenovan je za komandanta žandarmerije u Skoplju, gde je uzeo učešća u Sokolskom pokretu. Na njegovu inicijativu i zalaganje, kreće gradnja Sokolskog doma u Kumanovu, koji će biti završen 1931. godine. Građani Kumanova nsiu zaboraviti ovaj trud, pa je 1932. imenovan za počasnog građanina Kumanova. Godine 1927. je položio generalski ispit na Vrhnici u Sloveniji i dobio komandu nad pešadijom Osječke divizije. Potom biva premešten u Beograd i biva imenovan za zamenika komandanta Dunavske divizije i privremenog sudiju Velikog vojnog suda, najvišeg sudskog organa u Kraljevini Jugoslaviji. Penzionisan je po molbi 1935. godine. Jedan je od osnivača Udruženja nosilaca ordena Belog orla. Tokom proslave Rudničke ofanzive 1939. godine, nalazio se na čelu defilea trupa. U Aprilskom ratu 1941. godine trebalo je da komanduje brigadom Slavonske divizije, ali ona nije uspela ni da se mobiliše jer su njeni pripadnici uglavnom bili Hrvati. Zarobljen je u Sarajevu, a rat je proveo u zarobljeništvu u Nirnbergu i Osnabriku. Posle rata jedino je bio aktivan u Udruženju nosilaca Belog Orla. Penzionerske dane je provodio u Beogradu, a često je posećivao Gornji Milanovac i Donju Vrbavu. Umro je 22. januara 1963. godine, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu sa počasnom paljbom.

General Tešić nosilac je više domaćih i stranih odlikovanja, od kojih su najznačajniji Orden Jugoslovenske krune  IV i III reda, Karađorđeva zvezda IV reda, Beli orao III reda, bugarski Orden za vojne zasluge III reda (dobio ga prilikom dočeka bugarskog kralja Borisa) i britanski Orden za izvanredne zasluge (eng. Distinguished Service Order), vrlo retko odlikovanje među srpskim oficirima.

Na žalost, u vreme obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, sećanje na generala Tešića bledi kod stanovnika Donje Vrbave, a Gornji Milanovac mu se nije odužio čak ni ulicom.

Nikola Petrović