Ljudsko društvo, a sa njim i pojedinac, oduvek je kroz noviju istoriju kaskalo u snalaženju i pronalaženju svoje nove, izmenjene uloge u tehnološkim inovacijama. Što je i prirodno. Ne može se očekivati od čitave populacije da odjednom razume, prihvati i na pravilan način primeni ono što su osmislili retki i najbolji među nama. Globalno umrežene kompjuterske i informaciione digitalne tehnologije, naročito od kada su postale mobilne i dospele u ruke gotovo svakoga u svakom trenutku, nisu izuzetak. 

Svako tehnološko i naučno dostignuće može se upotrebiti i zloupotrebiti. Od nuklearne fisije, preko naizmenične struje, do običnog automobila, televizije, aviona, lekova… Ona mogu olakšati, obogatiti, poboljšati, spasiti, ali i uništiti doslovno život. Mobilni telefoni, koji su odavno više od obične sprave za razgovor, otvorili su pandorinu kutiju novih izazova u (ne)snalaženju naše psihe pred onim što nam te sprave nude, omogućavaju, na šta nas uslovljavaju.

Tehnološka, socijalna, obrazovna, umetnička, informaciona, politička, ekonomska… paradigma je zahvaljujući njima uveliko iz korena i zauvek promenjena.

Da li su mladi, rođeni u takvoj prekretnici vremena, samo vrla deca novog doba, koja će graditi svoj svet, nimalo bolji i nimalo lošiji od onoga koji smo mi izgradili sa svojim tehnološkim novotarijama, ili će postati disfunkcionalne žrtve svakodnevnih promena i poplava mentalnih stimulansa, bez moći selekcije, – odgovor će dati tek decenije pred nama i njima. Jedno je sigurno: obrazovni sistem u Srbiji, okoštao i konzervativan, kasni za detetom novog doba.

Šta o tome kaže psihoterapeut, stručni saradnik – psiholog u Osnovnoj školi „Kralj Aleksandar Prvi“, Ana Basarić Lučić, donosimo u novom nastavku IZAZOVA PLUS.

– Deca zvanično ne bi trebalo da imaju naloge na društvenim mrežama do 13. godine, pošto se upravo do tinejdžerskog doba razvijaju egzekutivne funkcije, samoregulacija i samokontrola, – napominje Ana. – Međutim, prema istraživanjima, Srbija je zemlja sa najvećim procentom dece koja u uzrastu od 9 do 11 godina imaju profile na društvenim mrežama. Kako je to uzrast u kome ne mogu kritički da se odnose prema takvim sadržajima, a većina roditelja nema uvid u te sadržaje, uticaj društvenih mrež na formiranje vrednosti i ponašanja mladih već je primetan.

GMInfo: Deca i poremećaji pažnje u učenju?

– Definitivno mobilni telefoni i društvene mreže utiču na pažnju i to je ono što roditelji i nastavnici najviše primećuju, zbog čega se najviše obraćaju za pomoć i smernice u radu s decom. Način rada u školi nije usaglašen sa načinom na koji mladi danas procesuiraju informacije. Škola i dalje zahteva pasivnu ulogu učenika, gde on treba da prima informacije i memorise ih, da bude usredsređen na sadržaje koji su mu prezentovani u nastavi, dok realnost sada drugačije funkcioniše, brzina protoka svih ostalih informacija, iz mnogostrukih izvora, pritom je ogromna.

GMInfo: Da li društvene mreže i upotreba telefona ostavljaju trajno negativne posledice na mentalno zdravlje dece?

– Na to ne možemo dati jednostavan odgovor. Radi se o vrlo kompleksnom pitanju koje zahteva ozbiljna, osetljiva i dugotrajna istraživanja. Problem u psihologiji je što mi proučavamo ponašanja i osećanja, a i da bi se utvrđivale kauzalne veze koje ih izazivaju, mi moramo držati pod kontrolom određene varijable i pratiti njihov uticaj. Ali baš takvu vrstu ispitivanja mi ne možemo sprovoditi iz etičkih razloga u ovom slučaju. Takođe, ne možemo pouzdano ustanoviti da li veća upotreba telefona dovodi do problema sa mentalnim zdravljem ili problemi sa mentalnim zdravljem vode do veće upotrebe telefona. Postoji istraživanje koje pokazuje da mladi, koji su ranjivi, socijalno anksiozni i pokazuju probleme u komunikaciji s drugima, koji nemaju određenu socijalnu podršku u porodici i širem okruženju, mogu koristiti internet na problematičan način. Važan je i kontekst u kome dete živi, sama njegova ličnost, uzrast u kom se nalazi. U svojoj suštini problem je višeslojan i ne može se banalizovati u smislu davanja jednostavnih odgovora, koji još nisu naučno potkrepljeni.

GMInfo: Šta je onda ono što je barem već očigledno u praksi?

– Najčešće promene u ponašanju kod učenika su određeni oblici ponašanja preuzeti s društvenih mreža, način verbalnog izražavanja, zapostavljanje školskih obaveza i učenja. Ono što roditelji često navode i što ukazuje već na zavisnost, jeste nezadovoljavanje osnovnih potreba usled preokupranosti internet sadržajima: deca zaborave da jedu, lišavaju se sna, kasno odlaze na spavanje i, naravno, već pomenuti problem održavanja pažnje pri učenju kod kuće i u školi.

GMInfo: Šta može biti sadašnje rešenje ili put ka rešenju takvih problema?

– Za pravilan razvoj dece, između ostalog, jeste bitno i okruženje, prvenstveno porodica i usvajanje vrednosti u njoj. Dete ne možemo isključiti iz šireg okruženja u kome živi, pa ni iz sveta gde svuda postoji internet, ali ga možemo naučiti da kritički prima određene informacije i graditi odnos poverenja, privrženosti i njegove posvećenosti važnim stvarima, znanjim, pojavama i ljudima, koji nisu isključivo u virtuelnom prostoru. Roditelj mora biti medijator sa različitim stepenom uključenosti u to, zavisno od uzrasta deteta.

GMInfo: Da li su uticajima internet sadržaja podložniji dečaci ili devojčice?

– Opet se vraćamo na to da ništa ne možemo uopštavati i gledati jednostrano. Ne možemo reći da nešto više utiće na dečake ili devojčice, ili da određeni sadržaji imaju isti uticaj na svakog pojedinca. Sve je to individualno, kompleksno i teško objašnjivo uticajem samo jednog faktora. Koliki će uticaj nešto imati na dete, zavisi od mnogo čega, od njegove ličnosti, uzrasta, porodičnog konteksta, rezilijentnosti, i tako dalje.

GMInfo: Polazi li, dakle, i ovde „sve od kuće“?

– Uticaj roditelja je vrlo važan. U smislu da i oni budu digitalno pismeni, upoznati sa opasnostima koje vrebaju na internetu, informisani o uzrasnim ograničenjima za konkretne sadržaje i da budu upoznati šta je to što njihovo dete prati. Deca su prisutna na mrežama pre nego što progovore, imaju digitalni trag čim se rode, jer roditelji najčešće odmah objavljuju njihove fotografije. Mislim da mnogi ove činjenice nisu ni svesni. Postoje zvanične smernice eksperata za roditelje povodom toga, ali mali procenat roditelja je upoznat sa njima. Prema smernicama „Američke akademije pedijatara“, deca do druge godine života ne treba uopšte da se izlažu ekranima, a posle druge godine isključivo uz medijaciju roditelja i vrlo ograničeno. Smernice za decu mlađeg školskog uzrasta nisu toliko striktne. Za njih je bitno da postoji roditeljska kontrola i bitan je balans. To znači da vreme korišćenja telefona ne ide na uštrb aktivnosti koje su bitne za normalan psihofizički razvoj. Važno je da više vremena provode s porodicom, drugarima, da ih telefon ne ometa u učenju i ispunjavanju školskih obaveza. Kod dece starijeg školskog uzrasta je već komplikovanije, jer se do balansa teže dolazi. Trebalo bi da roditelj zna šta dete radi u digitalnom svetu, ali i da ostavi detetu njegov prostor, odnosno da poštuje pravo na njegovu privatnost. Potrebno je da bude tu, da prati, ne da previše kontroliše. Zabrane su u tom uzrastu kontraproduktivne. Tako da nije lako naći pravu meru.

GMInfo: Gde su u svemu tome sami nastavnici?

– Što se tiše njihove uloge, odnosno škole uopšte, i tu je problem kompleksniji. Škola, kakva danas postoji, nije prilagođena načinu funkcionisanja dece savremenog sveta. Mi imamo obrazovni sistem koji i dalje zahteva memorisanje i reprodukciju činjenica bez povezanosti sa svakodnevnim životom i primenom stečenih znanja. Škola ne podučava decu veštinama potrebnim za svakodnevni život. Ona školu dozivljavaju kao mesto potpuno odvojeno od svakodnevnog života. Deca tu dođu da reprodukuju ono sto su naučila, da budu ocenjena i odlaze dalje. Ne vide nikakvu svrhu usvajanja gomile informacija. Samim tim i nastavnika doživljavaju kao nekoga ko je tu da nešto zahteva i ocenjuje. Posledice takvog obrazovnog sistema se vide na svim PISA testovima, koji pokazuju da su deca u Srbiji funkcionalno nepismena. Isto je i sa digitalnom pismenošću. Ona barataju brzo i lako uređajima, ali nisu naučena da koriste uređaje na adekvatan način. Ne koriste ih u svrhu dolaženja do informacija, poređenja informacija i njihove upotrebe kao novog znanja, koje je prošlo kroz njihovo kritičko promišljanje. Mi prednjačimo i u tome da deca čak ni svoje dobre digitalne kompetencije ne koriste za školu. Postoje istraživanja u stranim zemljama koja pokazuju da ukoliko se deci postave pravila učenja uz korišćenje digitalnih uređaja, pokaže im se na koji način treba da ih koriste i koja je svrha dolaženja do informacija, oni postižu izuzetne rezultate u učenju.

GMInfo: Zaključak?

– Dakle, čitav sistem, ovakav kakav je, ne funkcioniše. Mi treba da znamo kakvo društvo želimo da bismo znali kakvu školu želimo. Pritom, skloni smo da sve pojednostavimo i nađemo olako krivca: telefoni, društvene mreže, video igre… za urušavanje društvenih vrednosti i svih posledica koje to sa sobom nosi. A radi se, u stvari, o mnogo složenijem problemu, – istakla je za GMInfo Ana Basarić Lučić, stručni saradnik – psiholog u Osnovnoj školi „Kralj Aleksandar Prvi“.

GMInfo

povezani tekstovi:
IZAZOV PLUS: Uvod
IZAZOV PLUS: Svaka zavisnost od narkotika počinje sa „prvi put“
IZAZOV PLUS: Anksioznost i depresija kod mladih – pritisci i prepreke
IZAZOV PLUS: Kako u ranoj fazi prepoznati depresiju i anksioznost kod mladih
IZAZOV PLUS: Odlazak na studije u drugi grad