Na početku borbe za oslobođenje Srbije 1804. godine, jedno od prvih mesta odakle je vožd Karađorđe proterao Turke bio je Rudnik. Kako je kuća prvog Karađorđevog upravnika Rudničke nahije vojvode Milana Obrenovića bila u Brusnici, tamo je obrazovano sedište ove administrativne jedinice. Kada su se Turci povratili 1813. godine, Brusnica je zadržana kao upravno mesto pomenute nahije. Tu ulogu Brusnica je zadržala i u uspostavljenoj Kneževini Srbiji.

Međutim, sama Brusnica je okružena brdima i nije imala potencijal da se dalje širi, pa se ubrzo javila ideja da se sedište rudničkog okruga izmesti na neko drugo mesto.

Godine 1846. knez Aleksandar Karađorđević je poslao na područje današnjeg rudničko-takovskog kraja posebnu komisiju koja bi uzela u obzir pogodna mesta za osnivanje nove varoši. Po oceni ove komisije, najbolji potez bi bio između sela Nevade i Velereči. Ovo mesto se nalazilo na putu Beograd – Čačak, a tu je počinjao i put za Kragujevac, pa je komisija smatrala da bi ovde trebalo preseliti varoš.

Knez Aleksandar Karađorđević prihvatio je ovaj predlog, ali vlasnici ovih parcela su navodno odbili da ih prodaju. Isto tako javila su se negodovanja u samoj Brusnici jer mnogim trgovcima i zanatlijama ova lokacija nije odgovarala jer je bila suviše udaljena od Brusnice. Time je ovo pitanje vraćeno na početak.

Postojale su ideje da se varoš preseli u Majdan ili Takovo. Vlast u Beogradu je dobila ideju da sedište Rudničkog okruga premesti u Čačak i time definitivno reši ovo pitanje, bez izgradnje nove varoši.

Na insistiranje novog načelnika Rudničkog okruga Mladena Žujovića kod kneza Aleksandra, obrazuje se 1852. nova komisija koja dolazi u Brusnicu. Njen predsednik je vojvoda Stevan Knićanin, vrlo ugledna i poštovana ličnost zbog predvođenja srpskih dobrovoljaca u revoluciji 1848. godine na tlu današnje Vojvodine.

Posle niza predloga, uzet je u obzir prostor koji se nazivao „Divlje polje“. Ovaj potes je Brusničanima bio prihvatljiv jer se nalazio u blizini njihovog sela. „Divlje polje“ je korišćeno kao seoski pašnjak. Na njemu se nalazio jedan stari turski han ispred koga je bilo vatrište, gde su se putnici grejali. U blizini reke postojala je i jedna velika bara, gde je pojena stoka. Još jedan objekat koji je ovde postojao bila je stara vodenica koju je prvo posedovao izvesni Turčin, a potom je bila svojina kneza Miloša. Arhitekte na ovom prostoru su započele razmeravanje terena i pravljenje urbanističkog plana.

Površina atara na kojima je nicala varoš bila je oko 750 hektara i bio je oivičen Glibskim potokom, Despotovicom i Ivičkim potokom.

Ova varoš je bila veliki iskorak u modernizaciji i evropeizaciji Srbije. Skoro sva veća naseljena mesta imala su orijentalni karakter: uske i krivudave ulice sa oblom turskom kaldrmom ili bez kaldrme.

Ulice varoši Despotovice su projektovane da se seku pod pravim uglom i da budu široke, a da u sredini varoši bude veliki trg. Tako je i bilo.  Već 22. oktobra 1853. godine postavljeni su temelji zgrade Okružnog načelstva danas poznatija kao „Stari sud“) a puštena je u rad 1. novembra 1856. Ova zgrada je delo arhitekte Koste Šreplovića i urađena je u duhu romantizma.

Sledeći objekat koji je trebalo izgraditi u novoj varoši bila je crkva. Za izgradnju Božijeg hrama zainteresovao se Toma Vučić-Perišić u vidu svoje zadužbine i njegove žene Agnije. Za tu svrhu osnovao je fond u koji je uplatio 3000 dukata. I knez Aleksandar Karađorđević je bio priložnik sa 300 dukata.

Međutim, Svetoandrejskom skupštinom 1858. godine, knez Aleksandar je oboren sa vlasti i proteran u Vlašku, a Toma Vučić-Perišić je uhapšen i ubijen od strane kneza Miloša.

Brigu oko podizanja bogomolje preuzeli su knez Miloš i knez Mihailo. Zbog uspomene na vojvodu Milana Obrenovića, ime varoši je promenjeno u Gornji Milanovac, koje i danas nosi.

 

Nikola Petrović