piše: Miloš Mijatović

– Stoko, znala sam!

– Jesam li ja kriv što me ovde držiš zatvorenog kao papagaja? S kim da komuniciram?

– Pa si s njom našao?

– A šta njoj fali?

– Šta joj fali? Ne pravi se blesav, vidiš li kako ona piše o našem predsedniku?

– Koliko znam, ni ona ni ja nismo u njega učlanjeni.

– Zar se usuđuješ! Učlanićeš se kad ti ja kažem, a nju ne bi primili da je još sto puta dobra s Parmezanovićem.

– Ostavi taj tanjir. I ne skreći s teme.

– Skrećem s teme? Posle svega što sam ti pružila? On hoće da komunicira, s telefona koji ja plaćam. Da izlazi, da se druži sa novinarkama, to hoće!

– Više nije novinarka, za razliku od…

– More, marš napolje! Idi, leti kao papagaj. Gubi se!

Tanjir je prošištao kroz kuhinju, tresnuvši o zid tik do mog uveta, pa sam u pogurenom trku upao u hodnik, nabio patike na prste i za sobom zalupio vrata.

Okrivljujući me za sve što je prvobitno i sama zgrešila, Marina je, kao osvedočeni napredni mešter manipulacije, lako uspela da se beskrupuloznim kontranapadom privremeno izvuče iz neugodnog položaja. Nije, dakle, išla na to da me izbaci iz stana jer je bogznakoliko bila pogođena bezazlenim čatovima sa Subotić Ivanom, već zato što u savesti nije umela da podnese moje neugodno, optužujuće prisustvo na račun njenog nedvojbeno goreg intimiziranja sa Zloumom Džukelićem.

Avaj, međutim, nije trebalo toliko odocniti. Umesto što sam, ako se prisetimo, popustiljiva srca u više navrata odlagao da je priupitam šta traže Džukelićeve besramne poruke u njenom inboksu, i još besramniji odgovori na iste, bolje mi je bilo da sam pažljivije vodio računa o sopstvenom telefonu, posebice gde ga ostavljam pri odlascima na zahod i pijac. „Ali odveć je kasno za naknadnu pamet,“ uzdisao sam oskudno odeven migoljeći prohladno praznim ulicama novogradnje i ponavljao jalov nauk da je svaka žena iz SNS-a uvek i u svemu makar za korak ispred svakog muškarca.

Ako smo sada kod toga, svaki muškarac je ružan na svoj svoj način, ali taj Džukelić je bio vanredno odvratan. Radilo se, zapravo, o nekom „medijskom mogulu“ džovanske provinijencije, koga sam čak i poznavao, po istom zlu, ali pod drugačjim imenom. Đubre je Marinu navlačilo na tanak led mesecima, još od kako su se upoznali na prvim mitinzima „Budućnost Srbije“, gde je, kao poslovični držač mikrofona, zujao funkcionerima po vidokrugu pravdajući novce koji su mu stizali za bespoštednu agitaciju protiv opozicije. Džukelić je pride imao misiju i da, pod velom tesne saradnje sa PR omladinkama, neformalno testira njihovu lojalnost i raportira oblasnim šefovima, pa tako i Marinu; s tim što je u toj neformalnosti davao sebi previše oduška, ne bi li se malo švalerski ospokojio, kad već krčmi popularnost na put bez povratka.

Da li je Marina prozrela s kim mora ostati ulepo, da li je imala obavezu da ga uzvratno kontroliše, ili je naprosto, u nekom atavističkom slepom spoju mozga, iskreno padala na njegov kromanjonski šarm, nije mi bilo jasno. Tek, tajna erotsko-politička prepiska dvoje golupčića prštala je rastućom progresijom skoro svakodnevno, sve dok nedavno nije došlo dotle da Džukelić od nje traži fotografije intimne sadržine. Preko ovoga ni moja podanička suzdržanost nije htela preći. I zato se, da ne dužim, sada sam grejem za šankom Vrtoglavice, gde me, nakon cele večnosti u Marininom porno zatočeništvu, više niko i ne prepoznaje.

Niko? Pa, ne baš.

Dok mi džeparac sukcesivno otiče s pivom, umesto da bivam sve bezbrižniji i tuplji, misli su mi se ubrzavale u pravcu celovitog socijalno-emotivnog kolabiranja. Naročito kroz uobrazilju gde Marina već zove Džukelića da se ufulja noćas na upražnjeno mesto, kako perem čaše u Zelengori da pokrijem dnevni obrok i provodim Novu godinu u haustoru Sivog doma. „Sve je ovo bila velika greška,“ kajem se, no otkrivam ubrzo da nisam jedini koji sa staze pouzdanog, učmalog provincijskog življenja, te večeri skreće ka vlastitoj propasti.

– Zdravo. Vi ste nekad radili na televiziji, zar ne? Drago mi je. Ja sam Veronika, Veronika Valentina. Prijatelji smo na Fejsbuku.

Videti drugu ženu, odjednom, blizu, još plavu, bilo je za mene najpribližnije šoku ulovljene obnevidele krtice pošto bi shvatila da više ne može pod zemlju. Nije da sam oduvek znao kako se osećaju ulovljene krtice, ali mi se učinilo da samo na ovaj način treba opisati u kom sam obliku izgledao trezvenoj, pucamodsamopouzdanja Valentini. Htela je nešto da „porazgovara sa mnom“, da mi ponudi diskretan, lukrativan angažman u struci, ali na tišem mestu, već sutra.

– Žao mi je, izuzetno sam zauzet tokom vikenda, – lažem da imam većih problema od toga kod koga ću uopšte spavati, a kamoli imati vremena da se adekvatno upristojim. – Ali, evo, ponedeljak od šest bi sasvim odgovaralo.

– Nisam sigurna. Ponedeljkom imamo odbor, ume da se oduži poslednjih meseci. Svakako ću Vam javiti u inbox.

– Izvinite čas, kakav odbor?

– Saveza za Srbiju. Ja sam, znate, tu u Demokratskoj stranci.

nastaviće se…

prethodne delove čitajte OVUDA.