• april 7, 2020

Ljubavni problemi, #07

foto: S-Stock/PhotoMania

piše Miloš Mijatović

Počela je mnogo da pije. To sam primetio. Sastanak Odbora ponedeljkom – stranački bife – stan. Forum žena utorkom – „Zelengora“ – stan. Beogradska koordinacija sredom – negde na Rudniku – stan.  Tečaj za nove lidere četvrtkom – „Norveška kuća“ – stan. Salsa petkom – afteraur po „Zanatskom“ – pa tek onda stan! Čak se i nedeljom uveče, posle vikenda kod njenih u Pranjanima, navodno oporavka radi, vraćala vruća i rumena kao šiparica, ali ne od čistog vazduha.

Ubitačan tempo udovoljavanja tom odvratnom poroku, dostojan vrlih doajena pijačnih rakijašnica, Marinu je za manje od mesec dana transformisao u džangrizavu, plačljivu babadevojku, čije amplitude i vrste raspoloženja, u zavisnosti od količine unetog alkohola, jedva da je bilo moguće predviđati, a kamoli ravnodušno podnositi. Zato sam svake večeri, između deset i ponoći, na ivici nerava šetkao po sobi, gledajući u sat, i misaono vežbao kako najefikasnije da postupim u skladu s tim na šta će ličiti kad prođe kroz vrata.

U najgorim izdanjima morao sam da je prihvatam u naručje još s ulaza; trpim nekontrolisano mlataranje rukama, mlitave šamare, razbacivanje obuće, sablažnjive psovke najogavnijeg karaktera, kukumavčenja da će sve propasti, a onda pretnje pune žuči i besa kako će se osvetiti i pokazati im ko je ona! Kao da nije dovoljno, čim bih pokušao da je svučem i nagovorim na spavanje, nabola bi me kolenom u genitalije, slavodobitno otvorila frižider i alavo nategla kruškovaču; da bi se već sledećeg trena ukočila, ubeutila iskolačenih očiju i okrenula da povraća u sudoperu.

Ako cenite da ovo nedvojbeno koincidira sa sukcesivnim ispadanjem prljavog rublja iz žižljivih škrinja Srpske napredne stranke i srodnim neprijatnostima, apsolutno ste u pravu. Ali vijanje Vesića po beogradskim trotoarima, slučaj gospodina sina, malverzacije u namenskoj, pad čačanskih poverenika, mali školski plagijati, kardiovaskularana kriza, ruska kesa i peh u „Jovanjici“, tek su naknadni povodi za lizanje rana i opijanje s forumašicama. Izvorni razlog Marininog posrnuća čučao je u nečemu daleko trivijalnijem, bezmalo nezapaženom, duboko ličnom i bližem kući. Naime, sa širokih izloga lokalnog Odbora, preko noći je nestao Tomislav Nikolić.

Marina, kao prvoborka SNS-a, nikada organski nije preležala inforbiroovski obrt na Kongresu iz 2012., a još manje definitivni odlazak u vilu zaborava svog inicijalnog političkog oca iz Bajčetine. I dok su se on i Vučić do juče zajedno osmehivali sa džinovske nalepnice u Železničkoj, srce joj je kudikamo stajalo na mestu. Čim je, međutim, videla kako izgleda novi dizajn, da ni žive duše osim predsednika sada na slici nema, nešto je u njoj potonulo, stužilo se u želucu i zavapilo – rakije!

Budući da se protiv čistke poslednjih svedočanstava o zabranjenoj prošlosti Odbora nije smela pobuniti, ostala je da tiho, s par prećutnih istomišljenica, tugu utapa u čaši i tajno, posvećenošću pripadnice izobraženog kulta, obožava naročitu uspomenu koju je, ne pitajte kako, uspela da pribavi. Radilo se o zaostalom parčetu sastrugane plastične štampe, po svemu sudeći delu Nikolićevog uveta. Uramila ga je i stavila na centralno mesto u vitrini, da mu se klanja kao najsvetijoj relikviji. Što nas ponovo dovodi do moje uloge u celoj bizarnosti.

Koliko god pri kraju živaca zbog Marininih najnovijih obesnih navika, bivalo je nemali broj puta da dođe kući posve suprotno raspoložena, pa sam – umesto u pizmu i dernjavu „jer tako više ne može“ – u poslednji čas padao na ofucane čari njenih umiljatih bezobraština, pitomo i neosetno, kao prvi list u mladu jesen. Dešavalo se to obično kad bi mirisala na domaće belo vino. Delovalo je da se mesecima nismo videli, besila mi se o vrat, nespretno ljubakala i tepala nazivima sitnih životinja, tražeći ponizno da je bržebolje kaznim za sve što nam je priređivala.

Legla bi na krevet kao od majke rođena, sklupčala se u fetalni položaj, uzela da gleda Nikolićev ostatak, a palac druge ruke stavljala u usta, jecajući poput detenceta. Moja rola se ogledala u tome da je lupkam po goloj stražnjici, ali nipošto korbačem, nego kuhinjskom daščicom za seckanje, grdeći je i nazivajući prokazanim, izdajničkim imenom, i to na Rumunskom. Isprva se, od čuđenja u ovako zamenjenim ulogama, nisam najbolje snalazio, odlažući puno oslobađanje svog sadističkog potencijala. Ali nije mi dugo trebalo da se otrgnem kontroli, usput i sam potežući iz flaše, te da je, onako bespomoćno skupljenu u deminutiv, razbludno devetam vičući: „Urât, Marinnika, urât!“

Nastaviće se…

U sledećoj epizodi, osim ostalog, saznajemo: konačno ko je Zloum Džukelić, zašto Marina ne može da smisli Subotić Ivanu i kako se završila trka za mladu liderku.

Prethodne delove čitajte OVUDA.

Milos

Prethodni članak

Četvrta osnovna škola: Predavanje; Poremećaj igranja kompjuterskih igara

Sledeći članak

Komentar; Atentat naslovnom stranom