• novembar 20, 2019

Ljubavni problemi, #6

foto: Pixabay

piše Miloš Mijatović

Nakon decentne proslave povodom prisezanja Ane Brnabić SNS-u, vratila se s blenderom za teleportaciju, koji je radio na snuždenu električnu jegulju u akvarijumu prepunom prihrane od mršavih skalara. Nisam najbolje razumeo kako mašinerija tačno funkcioniše, pošto je dobrano bila zaplitala jezikom, ali sam računao da će mi se pre ili kasnije u praksi to razjasniti.

Inače je oktobar bio mesec darivanja u stranci. Nakon fijaska na Halijardu i zametenih, ali svakako zabrinjavajućih tragova ostavki na unutrašnje funkcije šačice uticajnih dužnosnika, Odbor je odlučio da metodom preusmeravanja pažnje, preko razbibrige i rekreacije, naulji prenapregnute zglobove međuljudskih odnosa i pojača timbilding. Nažalost, zbog opšte recesije, koja je – iz trenutno nepoznatih razloga – nastupila u ekonomiji organizacije, pokloni su deljeni putem šarenolikog spektra kompenzacija.

Tako je Marina, valjda prosvetljena pranjanskim razočaranjem, konačno rešila da malo više misli na sebe, a manje za stranku, pa je – kako i dolikuje njenom bazičnom karakteru – bez ustručavanja poletela da prihvati sve, odmah i u maksimalnim količinama. Međutim, umesto džaka krompira, svinjske polutke i kobasica, čemu sam se isprva najiskrenije ponadao, dobila je časove salse, vaučer nekog hrono restorana, merenje šećera u krvi, zatim službenu legitimaciju za besplatne vožnje taksijem po Beogradu, te kesu granula i, bogsvetizna zašto i odakle, čudnovatog, nervoznog kerića, koji je bio pljunuti Marjan Rističević.

Oko uvođenja neobičnih novina u našu zajednicu ništa se nisam pitao, niti dobijao konkretna objašnjenja. Kad god sam potezao da ih zatražim, Marjan je zarežao, a mene bi spopadala oštra mučnina i klonuo bih zadihan na krevet, kao u nagloj bolesti, preplašen od onoga što sam planirao da kažem, svestan da ću time ugroziti štabilo tananih šansi da Marina ispuni davnašnja obećanja: predstavi me šefovima, nađe mi posao i udostoji ponekad telesnim zadovoljenjem. Izgovora čak, da se u ovo potonje uopšte ne upušta, imala je sada na pretek. Redovno je odlazila na taj đavolji ples, ignorisala moju večeru u zamenu za poslovne obroke od permakulture i svakom prilikom, kad bih direktno pokušao da je zavedem, skakala kao ožarena, tobož neodložno izvodeći ono nesnosno pseto da se uneređuje po parkovima.

Osim toga, zbog učestalih pritužbi iz pobožnijih krugova stranke, na to da se broj verujućeg sveta u crkvi prepolovio, sazivala je i sprovodila svoje mitingaše na službu nedeljom, a onda ponedeljkom pomagala da se ispred odbora iskipuje novo sledovanje Vesićeve knjige; koju su, poput kakvog Majn Kampfa, za simboličnu cenu morali više puta da kupuju svi članovi partije. Srećom po njega, Marjan je uvek išao s Marinom, dok sam ja iz dosade, na bezbroj načina nastojao da proučim i pokrenem blender. Čačkao, pritiskao, tresao, gurao gajtan u akvarijum, ali nije imalo efekta. Sve do uoči punog Meseca.

To jutro je svečano objavila da će uveče najzad kucnuti čas za aktivaciju cele skalamerije. Dok se ne vrati s posla, trebalo je i sam da odigram važnu ulogu u pripremama za lansiranje. Zadatak se sastojao u odlasku na pijac i pronalaženju bakute sa diskretnom značkom Foruma žena. Ona će me onda tiho upitati „ko te šalje“, a ja još tiše treba da odgovorim „ona mala iz Opštine“, nakon čega ću ispod tezge dobiti glavicu kupusa koju je dotakao Boško Obradović i poneti je u stan, zamotanu u krpu kao Saurmanovu kuglu. I nisam izneverio.

Čitava predstava u početku je delovala obećavajuće. Ne u pogledu očekivanja da će iz blendera neko doći ili Marina nekuda kroz njega otići, to bi bilo odveć banalno, nego pre svega mene radi. Poslušao sam je i posadio se na kuhinjsku stolicu, a ona je odmah krenula da igra okolo salsu s Marjanom pod rukom, labavo ogrnuta bademantilom, povremeno me ubadajući po slabinama drškom od korbača. Naivno uveren da znam kuda sve to vodi, spreman da zanemarim kučište, prepustio sam se nadolaženju uzavrelog rumenila u obraze i posegao da joj povučem mašnu na pojasu. Ošinuvši me po zglobu kao nevaljalca, naredila je da držim ruke k sebi i tresnula mi takav kiseo poljubac da se umalo ne zadavih.

Osetio sam kako se čitavo telo koči i obamire. Svuda gde ne treba. Nisam uspevao prstom da mrdnem, ni glas da pustim. Pseto je utom natenane zagrizlo moju potkolenicu, odakle je šiknula krv, kojom je Marina uz smešak napunila onu šolju s Vučićevom nalepnicom. I što sam dublje zapadao u nesnosni očaj i veću paniku, to su mi se udovi čvršće stezali, dok je ona, nonšalantno vrteći se u minijaturnim spiralama, radosno jezdila prema sudoperi. Kučak je stao ispod prozora i navalio da zavija na Mesec, sijalice su počele da trepere, a muzika da preskače kao pokvarena ploča. Nemoćan da sklopim kapke, posmatrao sam kako pali crkvene sveće, stavlja glavicu kupusa u blender, nasipa preko moju krv i uzima Vesićevu knjigu da naglas čita pasuse unatraške. Između svakog bi, klateći se napred-nazad, aminovala: „Nije celo naše, a nije ni njihovo. Nije celo naše, a nije ni njihovo!“

Ubrzo je jegulja živnula iz hibernacije i krenula da proždire ribe, pri tom sve jače bacajući struju, te se ceo akvarijum očas posla pretvorio u pravi ekspres lonac od uzavrele vode i pražnjenja, dovoljnog da celu prostoriju ispuni iskričavom sivoplavom svetlošću. Na vrhuncu ove morbidne aktvinosti, Marina je unutra potopila kabal i blender je najzad zazujao. Mleo je kupus uz povremeno štucanje i trzanje, sve dok masa nije odmekla zahvaljujući mojoj prolivenoj esenciji.

Rozikasta bljuvotina nadimala se postepeno sve do poklopca, kad su se u njoj, isprva deformisane i s teškoćom, a onda oštro i nedvosmisleno, formirale podmukle crte lica Zlouma Džukelića! Zbilja, nikakva druga sila više nije trebalo da me drži bespomoćnog, do same zgroženosti prizorom koji je, nasuprot tome, Marinu silno obradovao i uzbudio, pa je zavrljačila knjigu među ribe da se kuva, potrgala bademantil i potpuno se naga strmeknula na kolena. Akvarijum je od neke vrste kurcšlusa eksplodirao, izbacivši polumrtvu jegulju da se iskolačenih očiju koprca po podu, što je čak i Marjana nateralo na momentalno zavlačenje pod šifonjer.

Ugledavši Marininu golotinju, kako se podatno talasa u transu, Zloum je krenuo da narasta i kipi iz blendera, obuhvatavši svojim oteklim boginjavim testom najpre njene noge, pa onda grudi i ramena, podlo mi se rugajući škriputavim cerekanjem. Svedočeći kako prokletnik sladostrasno klobuči oko moje raspomamljene devojke, u besu ulažem poslednje atome snage da se otrgnem nevidljivim okovima i, baš kao onomad dok su me otimali vanzemaljci, odgrizam vlastiti jezik! Marinina kosa, načičkana sluzavim zelenkastim grumuljicama, presijavala se pod žutim žmirkanjem preživelih sveća i ja rešavam da se ubijem.

Da me u tom odsudnom času nije po glavi opaučio džingl za marketing na Pinku, srce bi mi otkazalo i nikada se ne bih probudio. Ovako, navučenog čaršafa do vrha nosa, gledam je dok nazuva crvene salonke, šalje mi poljubac i orna odlazi u novu radnu sedmicu. I nije morala znati dokle sam od rastrećenja šljonuo pod pokrivačem i zaurlao u sebi da je volim više nego juče. Sve je tu, po starom, bez traga od zelene spodobe, nisam morao nijednoj džukeli da čupam grkljan, nikakve rane da privijam, struju da popravljam, kupus da sakupljam. Hvala nebesima što je Zlatno doba i dalje trajalo, ni nalik mojim košmarima; samo je Vesićeva knjiga, raskrečena na pola, ležala pod stolom.

nastaviće se…

prethodne delove čitajte OVDE

Milos

Prethodni članak

Dva maloletnika iz Čačka izvršila više od 30 krivičnih dela

Sledeći članak

Dokumentarni film “Zarobljeno vreme“, gost večeri Peca Popović