Dolazak vrhovnog komandanta na pranjanski memorijal imao je za Marinu višestruk i dubok značaj. Prvo, prepoznala je u tome šansu da se lokalni odbor, ispošćenog morala usled nedavnih trzavica i tremora, oporavi, osnaži i zgusne oko pomalo zaboravljene vertikale autentičnog ontološkog ishodišta – ljubavi prema Vučiću, u kojoj se lako, samo kad se hoće, rastaču i obesmišljavaju sve sitne razmirice i zajedice čaršijskog nivoa.

Drugo, ceo će zluradi svet konačno videti koliko je zaludno bilo likovati nad nemilošću gospodina Kovačevića u raljama Vrhovne Inkvizicije, zapušiće usta svim onim pakosnim jezicima koji su širili okolo da tu ima ozbiljnih problema. Uostalom, pružiće se ruka Kajlu Skotu i vice versa, pašće trostrano PR slikanje ispred pleh orkestra i sve će biti popeglano kao nemio ekces zbunjenog činovnika.

Treće, obnoviće kontakt sa centralom. Iznova će raditi ono što najbolje ume, za šta je nizom navrata bila pohvaljena, da ni iz čega, u poslednji čas, kad se čini nemogućim, napuni pet javnih prevoznih sredstava ljudima od krvi i mesa.

Četvrto, Pranjani su, ako niste znali, Marinin rodni kraj. Tuda će Vučić gaziti, kuda je i ona kao devojčica šapeljala, baš će njene staze pohoditi smelim, žustrim korakom i pomazati nemirne duhove četničke prošlosti; te se možda, u atmosferi opšte pomirljivosti, okane protokola i siđe do njenih na kafu i ljutu. Why not? Ali neće o tome previše razmišljati. Jedno je mašta, drugo je protokol. Ako ništa manje, u zavičaju će gledati sve svoje gospodare na jednom mestu.

I peto, čak najvažnije, srešće Zlouma Džukelića!

Pošto se vratila od kozmetičarke, tresnulo me odmah zašto sam se na onoj svadbi zaljubio u Marinu kao magarac. Uopšte, svih tih dana pred Halijard, netremice sam očaran pratio njeno užurbano, simpatično histerisanje po stanu, telefoniranje simpatizerima, odlaske i povratke iz varošice, zatezanje pred ogledalom i isprobavanje uske garderobe. Bio sam zapanjen koliko toga skupocenog Marina zapravo ima u budžacima i pregradama za koje takođe nisam znao da postoje. Dijareja je s nje svukla taman onoliko naslaga kancelarijskih doručaka i ketering baklava, da je s lakoćom uskakala u studentske haljine do iznad kolena i crne Lobooouuutin čizme, izvađene prvi put posle diplomskog na Megatrendu. Na moje ljubomorno, ali jalovo zadovoljstvo, boljka je poštedela Marinine lubeničaste grudi, pa su opet izgledale kao da im se u dekolte mogao ušančiti ceo vod debeljuškastih rezervista. Donji veš nije marila da nosi, samo da bi me nervirala.

Bilo je neophodno paradirati Pranjanima u najboljem izdanju, čime se, mimo ostalog, neodlučnim meštankama slala jasna poruka dokle mogu dogurati ako pristupe partiji. Ali Marina nije imala vremena sebi da zamera što se svakog jutra pretvara u hodajuću političku reklamu, pošto je primarni zadatak imala na umu 24/7, mumlajući do pred san spiskove i cifre, kao da broji ovce, presabirajući na koliko i koga s tekućim datumom može računati u odnosu na prokletu kvotu.

Krcala je crna štikla seoskim sokacima maltene celu sedmicu pred veliko finale. Svaki je kamen prevrnut na lepšu stranu, svaka živica postrigana na 1’25’’, izaprane kante, ofarbane žardinjere, snižen limit alkohola u krvi, podeljeni pumpašima čisti kombinezoni, opomenuti kelneri, učitelji i ostale dangube; subverzivni elementi od ranije poznati stranci dobili su lične pratioce, prodavačice našminkane, kerovi svezani, kokoši utamničene, zavese uštirkane, strateški raspoređene kabine za pišanje da se ne ponovi Takovo. U Dalasu da su imali ovako temeljan pristup, danas bismo verovatno živeli u kudikamo boljem svetu.

Za Marinu i operativu, pak, nije bilo boljeg sveta nego tog sunčanog nedeljnog jutra u Pranjanima. Od dočeka do istovara, držala je sva ushićena u pripadajućem autobusu pokaznu lekciju o Vazdušnom mostu, uverena da će Forum žena iz Svrljiga upamtiti gde su i zbog čega došli. Ali čim je kročila na aerodrom, osetila je u vazduhu da nešto debelo nije u redu; jer naivnim očima i ušima nižih ešalona u glomaznoj, zamršenoj kompoziciji poput SNS-a, slabo šta do svršenog čina izgleda onako kako je u stvari. Tu lekciju Marina nikako nije bila kadra da usvoji. I zato će se, avaj, sva njena očekivanja očas posla osuti unaokolo po Galovića livadi kao pokidana niska dragocenih perli.

Na opšte zaprepašćenje, osim što su imali da tiho uskupe svoje goste po završetku performansa i preusmeravaju saobraćaj, Marina i lokalna družina nisu dobili nikakvo naročito zvanično zaduženje. Rečeno im je da se ni slučajno ne penju na binu, da precrtaju nastup gospodina Kovačevića i nivelišu se otprilike u trećoj perspektivi. Mic po mic, završili su u pozadini logistike, s nepozvanim radoznalcima. Čak joj se ni Džukelić, u nervoznom prolazu kroz masu, zauzet držanjem prsta na uvetu, nije propisno javio, božesačuvaj pljesnuo malo po dupetu kad niko ne gleda. Istorijski rukoljub i zajedničke izjave pred nacionlanim objektivima da ne pominjem. Ni cveće nisu položili…(muzika)

Dok se u povratku ćutke trucka na kondukterskom sedištu ŠevićTransa, sve što je tih dana preturila u Pranjanima, Marini izlazi na nos. Što se svaki čas badava vozala po Osečanskim krivinama, i da je cmaču tetke zbog uspeha u životu, i da na butinama trpi prljave poglede ocvalih neženja, i sluša oprečne zapovesti golobradih čankoliza, da se poslovično smejulji prethodnici Velike Inkvizicije, i da špija po kafanama Gorana Trifunovića, što je izgrebala čizme na bodljikavu žicu, onoliko slatkoo u kujnama sigurnih glasača, masne supe i vruće kobasice za doručak, ručak i večeru! Ovaj opaki koktel ponižavajućih, iscrpljujućih iskustava i taloženja silnog uzbuđenja, koje nije kulminiralo odgovarajućom satisfakcijom, proizveo je u Marini nesnosnu količinu naelektrisanja. Pogađate na kome je sve to ostalo da se isprazni.

Botujući neumorno po vestima s Galovića, već oko podneva sam shvatio da zbivanja ne idu u željenom pravcu i stopostotno se spremio da je dočekam čitavom lepezom pažljivih, utešnih argumenata, toplom kupkom i belom kafom. Za ono što će uslediti, pak, mene ništa nije moglo pripremiti.

Mislite li da je skinula Lobutinke? Svukla haljinu? Varate se. S ulaza je bezmalo iz koraka dohvatila korbač, šljisnula me žestoko po kolenima, bez objašnjenja mi nagurala polovinu sendviča među zube i bacila pod sebe na krevet, stežući me za ruke. Ne pamtim kad sam je poslednji put video u tako intenzivnoj predorgazmičkoj egzaltaciji, a pogotovu slutio kako ću, ni u najcrnjim košmarima, a kamoli na javi, doživeti da se očajnički borim za dah sa ukusom naprednjačke salame u ustima.

Iz njene perspektive, ovaj prizor je očigledno delovao stimulativnije i od moje samrtne ukočenosti u predelu prepona. No, ma koliko novih senzualnih čakri da nam se istodobno pootvaralo, nešto sam morao preduzeti. Promptno, recimo, da prekinem odnos, kao sa američkom ambasadom, ali nisam imao dovoljno diplomatskog srca. Učino sam zato jedino što mi je preostalo, izjeo sendvič. Ispostaviće se da mi je to bio najslađi zalogaj u životu! A za Marinu? Za nju se, neskromnosti na dušu, Halijard pokazao kao običan školski piknik u poređenju sa ukrcavanjem mojih saveznika te noći, što je nesebičnim kontrakcijama i sama svedočila, jecajući: “Oh my Lord, oh my Overlord!”

nastaviće se…

prethodne delove čitajte OVDE