Anđela Matić je Rudničanka, ima 15 godina i svršeni je osnovac, a od utorka 1. septembra kreće u srednju školu „Knjaz Miloš“ u Gornjem Milanovcu.

Zbog epidemije Kovida-19 već mesecima nije kročila školu, a svoje drugare i nastavnike viđala je preko ekrana. Zato je utorak dan kome se veoma raduje.

Petnaestogodišnja Anđela je bila veoma zabrinuta kada je, u toku vanrednog stanja, počela online nastava, jer je mučila neizvesnost da li će  i kako biti spremna za prijemni u srednju školu.

– U toku vanrednog stanja uzimala sam dodatne časove kako bi što bolje savladala gradivo koje sam slušala putem online nastave. Bilo mi je potrebno da mi neko naknadno pojasni određene lekcije koje se teže mogu razumeti kada se uče preko ekrana.

Kaže da je njen najveći stres u tom periodu bio kada „puca“ internet.

– Kada se polagao maturski ispit internet je svaki čas pucao i zbog toga sam se baš nervirala, jer sam bila uplašena da li ću stići sve da uradim do kraja – priča nam Anđela.

Pod stresom zbog svega toga bili su kaže i njeni drugari iz škole.  – I njima je bilo isto kao i meni, ali bili smo u kontaktu, dopisivali smo se u grupi, preko Vibera.

Anđela, inače, boluje od cerebralne paralize i osnovnu školu završila je kao odličan đak. Upisala je smer ekonomski tehničar i planira nakon toga da nastavi svoje školovanje i upiše fakultet.

– Videćemo u srednjoj školi kako će biti, ne znam da li će profesori biti strožiji nego u osnovnoj. Ukoliko ponovo bude online nastava moraću nekako da se snalazim – kaže nam Anđela.

Njena mama Marina, pored nje ima i sina koji sada kreće u osmi razred, kaže da je on online nastavu sa manje stresa doživeo, jer mu je sestra mnogo pomagala. Kaže da je Anđela veliki borac, da se ne predaje i da je veoma uporna i pozitivna. Za vreme vanrednog stanja online nastavu pratila je preko telefona, jer nema računar. Međutim, to za nju nije bio problem i pored toga je uspela da završi školu kao odličan đak.  Ali za njenu mamu je to bio stresan period.

– Nikako se nisam snašla, kao i većina roditelja – odgovara Marina – Imam dvoje dece, ali živim sama sa Anđelom. Njoj je bilo baš teško jer je išao prijemni. Smataram da je baš zbog toga deci bilo potrebno da idu koliko bilo u školu ili barem nešto skraćeno. Anđela je išla na privatne časove iz matematike i hemije, i nije jedina kojoj je potreban nastavnik u direktnom kontaktu, jer prosto nije moguće da ja objašnjavam lekcije iz hemije, fizike… To ipak mora nastavnik. Bilo je i druge dece koja su išla na dodatne časove.

Dodatni časovi bili su dodatni udarac na već skroman kućni budžet Marine i Anđele Mitić. Naime, njena mama nema stalno zaposlenje već povremene poslove.

– Jedan čas koštao je 500 dinara i ja sam tada radila, ali sam morala da napustim posao, jer ona više nije imala personalnog asistenta – priča nam Marina.

Anđela je online nastavu pohađala uz pomoć mobilnog telefona, jer  nema računar i nema ni mogućnosti da ga kupi.

– Pa, ona ima svoj telefon koji je dobila za rođendan od strica i sve je preko njega učila. Morali smo dodatno da uzmemo internet od 1200 dinara da bi ona mogla da prati nastavu – kaže Marina.

Ovih dana Anđela i mama sele se u Gornji Milanovac, jer zbog njenog otežanog kretanja lakše će na nastavu u zimskom periodu stizati iz Milanovca nego sa Rudnika.

– Iznajmili smo stan ali troškovi života u gradu su veći nego ovde na Rudniku. I to baš veći.

Marina je trenutno bez posla i prvih sedam dana moraće Anđelu da vodi u školu svaki dan dok joj ponovo ne bude dodeljen personalni asistent. A onda će morati da krene u potragu za bilo kakvim poslom.

Moraće da nađe način da obezbedi novac za stanarinu, ogrev i sve račune, a Anđela će ponovo morati da se vrati  svom napuklom telefonu.  Naime, sredstvo za učenje, nedavno je ispustila, kada se zbog otežanog hoda saplela i pala.

– Dok sam radila, morala sam da je odvedem kod moje bake da bude sa njom, jer ona ne može sama, neko mora da bude sa njom. To vreme smo bile razdvojene. Ne znam kako će sad biti, znam da ću prvih sedam dana morati da je vodim u školu i sa njom da budem na nastavi dok joj ne dodele asistenta.

Njihov kućni budžet je veoma skroman s obzirom da Marina nema zaposlenje. Jedini prihod im je dečiji dodatak i tuđa nega i pravo na naknadu za pomoć i negu drugog lica.

– Njeno stanje se pogoršalo u odnosu na ranije, trebalo bi uskoro koleno da operiše. Sada primamo na ime tuđe nege i pomoći 9.800, što će u oktobru iznosti 10.300.  I dečiji dodatak za njh dvoje (sin i ćerka) oko 7.200. Tako da je to naš kućni budžet sa kojim raspolažemo.

U razgovoru sa Marinom saznajemo da sveske za školu još nisu kupili, za sada samo imaju neke knjige.

– Ona je veliki borac. Ranije je bila plačljiva, drugarice su je izbegavale u školi. Ostave je u učionici i retko kada pomognu. Zato je naučila da se oslanja samo na sebe, postala je jača, naučila da gura i da se bori. Ona je odličan đak i ocena joj nijedna nikada nije poklonjena. Osim iz fizičkog, ali valjda je jasno zbog čega. Anđela se uvek sama za svoje ocene borila – rekla nam je na kraju razgovora Marina.

Šta nastavnici misle o novom načinu rada uslovljenom pandemijom?

Nastavnici su tokom nastave na daljinu više radili nego u redovnim okolnostima, a rad od kuće za mnoge je bio stresan. Vladimir Milisavljević, profesor srpskog jezika i književnosti kaže da je njegovo iskustvo u tom periodu zastrašujuće.

– Moje iskustvo je zastrašujuće. Smatram da su deca imala veći gubitak nego dobitak u periodu online nastave. Jer takva nastava je nešto što je usiljeno, zadovoljava površne kriterijume nastavnog procesa. Jer nastavni proces nije samo predavanje, već nedostaju elementi kao što su usvajanje, vežba, obnavljanje, utvđivanje znanja koje se mora raditi kontaktno. Prosto se ne mogu raditi ni sa kakvih platformi i virtuelnih učinica.

On kaže da se odavno postavlja pitanje klasične škole u kojoj postoje nastavnici i đaci u istom prostoru.

– Ispada sasvim je dovoljno da postoji nastavnik kao slika, a cela Srbija može da gleda jednog nastavnika i na taj način da usvaja znanje. Međutim, to je nemoguće. Potrebno je da se nastavni proces obavlja na sasvim drugačiji način. Nastava zahteva prilagođavanje psihologiji svakog učenika, jer taj nastavnik koji prenosi znanje treba da pristupi psihologiji svakog učenika, da utvrdi kako svako od njih usvaja znanje, na koji način da mu pomogne da ga usvoji ili primeni ili proširi to znanje koje čuje – kaže Milisavljević.

Kako je to bilo za učenike, da li će se i koliko odraziti na njihovo obrazovanje?

– Smatram da će imati rupu i znanju i psihološkom razvoju. I to je nešto što nikada nećemo moći da im nadoknadimo.  Taj period im je ostavio strahove, zbog usiljenih zahteva određenih predavača. Imalo je među nama nastavnicima i onih kolega koji nisu shvatali koliko je teško našoj deci.

Nastavnici su imali teškoća i da procene napredovanje učenika, da u nastavu na daljinu uključe nedisciplinovane đake, decu koja potiču iz marginalizovanih grupa, a nekima je bio problem da obezbede podršku učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, da motivišu đake da prate nastavu… Međutim, i privatan život nastavnika je trpeo.

– Moj privatan život je veoma trpeo. Ma koliko se trudio da prilagodim ja sam uvek imao utisak da sam previše tražio i imao sam utisak da sam premalo tražio, pa da sam premalo pokazao, da nisam uspeo svima da pristupim…

Nedostatak resursa i tehnologije za učenje na daljinu predstavljali su prepreku kako đacima, tako i prosvetnim radnicima,

– Imao sam probleme sa učenicima koji jednostavno nisu mogli nešto da ispune, drugi nisu mogli sami, treći su davali nekom trećem licu da im odradi zadatak. Oni jesu odradili možda zadatak ali nisu ništa postigli. Radilo se od ujutru do 2-3 sata u noć. Neka deca su imala potrebu da u  ponoć pošalju poruku, jer im je potrebna pomoć, neka nisu imala računar, internet.

Milisavljević kaže da je online nastava za njega jedno neopisivo ružno i teško iskustvo. Smatra da u budućnosti takvoj nastavi ne treba pribegavati ni kakvom slučaju.

– Deca povratak u školu doživljavaju kao konačno druženje. Oni osećaju paniku od škole jer je veoma dug period bio bez škole ali ta panika koja se trenutno javlja je pomalo prikrivena sa tim „konačno ću se vidjati sa svojim društvom.“ Čovek je socijalno biće i sasvim je normalno da im nedostaje druženje.  Previše brzo i neorganizovnao se ušlo u sve ovo i za nekih mesečak dana pokazaće se katastorfalni rezultati. 

On smatra da su roditelji pretrpeli veliki stres.

– Oni su morali da rade sa decom puno, a jednostavno nisu stručni. To će sigurno ostaviti traga na njihovo roditeljstvo,  jer i meni kao roditleju je bilo užasno, koji inače jesam u toj materij, a imao sam gomile ljudi koji su vapili za pomoći. Zahtevi nekih predavača su bili takvi da ih roditelji nisu mogli da ispune, mislim na njihove tehničke zahteve. Dosta roditelja nema dovoljno materijalnih sredstava da stvore deci  ono što je potrebno za online nastavu, jer to je izuzetno skup vid nastave.

Vladimir Milisavljević ističe da OO USPRS GM (sindiakt prosvetara) čiji je on član je ustanovio da na teritoriji Gornjeg Milanovca ima 20 odsto učenika koji su imali velike probleme sa ostvarivanjem nastave na daljinu, jer jednostavno nisu imali tehničkih mogućnosti.

– Ja sam u porodici gde imaju dva predavača i dva đaka, pa znam koliko nam je sve to stresno. Znači u svakom momentu četiri računara moramo da imamo, internet i televizore. A zamislite porodicu gde je samo jedan zaposlen i mora da obezbedi sve to. Zaključak konačan je da je ovako nešto kao učenje na daljinu veoma stresno za naše porodice – zaključio je Milisavljević.

V. Popović