Ivandan, 7. jula preslavljavaju mnoge porodice u Donjoj Vrbavi i Belom Polju. Po verovanju koje i danas postoji, ovo je toliko veliki praznik da sunce kada izlazi ovog dana tri puta zaigra na istoku. Na ovaj dan većina ljudi posti, a sem ateista, niko ne radi, čak ni oko žita, iako je oprošteno raditi oko žita na crveno slovo.
Ognjena Marija isto tako veliki običajni praznik. Tada se nikako ne radi oko sena, odnosno ne kosi se, ne plasti se i seno se ne dene. Navodno je oprošteno ako se oko nečeg drugog radi, ali i to samo u krajnjoj nuždi. Ovaj narodni praznik je posvećen odbrani od groma.
Vračevi su praznik kada se ne radi da bi narod poslužilo zdravlje. Po rečima Živote Tešića, na taj dan se govori pred ručak: ,,U vatri bismo, ne izgoresmo, za bolest čusmo, ne bolovasmo“.
U ovom kraju nema mnogo praznika posvećenih povrtarstvu. Jedini praznici posvećeni ovome su Vodene subote, kojih u godini ima tri: ,,posle malog Spasovdana, pred Gospojinski gost i pred jesenje zadušnice. Na ove dane se ne kopa i ne radi se ništa oko bašte.
Poslednji veliki praznik kome se pridavao značaj bio je Dmitrovdan. Na taj dan su se otpuštale sluge i nadničari, a tada su im gazde isplaćivale zaradu. Tada je ovo slavljeno najčešće uz muziku, igru i ispijanje alkohola. Ipak ovaj praznik je znao i da izazove sukobe između gazdi i nadničara, jer se dešavalo i da se određene nadnice ne isplate. U samoj Donjoj Vrbavi, koliko je autor istražio, postojala je samo jedna prava gazdinska kuća iz familije Joksić, a u Belom Polju to su bili Andrići.
Običaji
Pored varovanja vezanih za praznike, postojali su i postoje običaji i verovanja vezanih za natprirodne sile. Naime, i dan danas u ovim selima postoji verovanje u veštice, vile, crnu i belu magiju. Narod se od njih branio ili ih je prizivao, zavisi kako je kome trebalo.
U ovim selima postojale su i posrednice sa mračnim silama. Njih danas nazivamo gatarama, ali ih je ondašnji narod priznavao kao veštice.
Sve veštice imaju nekoliko zajedničkih crta: sve su žene i nijedna od njh nije imala potomke. Svaka od njih morala je da se odrekne čoveka i porodice zarad bavljenja magijom. Za jednu od njih, Andjeliju Đorđević iz Donje Vrbave, autor je saznao da je imala muža i dete, ali da bi mogla da se bavi magijom morala je da ih se odrekne. Od muža je otišla, a navodno je sopstveno dete žrtvovala.
Ipak, autoru je poznat izuzetak koji postoji u Donjoj Vrbavi gde je jedna veštica imala kćerku, koja opet se nije udavala, a narod smatra da i ona zna izvesne magije. Koliko je autor uspeo da utvrdi, ova moć se prenosila među srodnicima, pa je tako jedna veštica ,,učila“ svoju rođaku iz familije.
Mnoge veštice, pored sklonosti da ,,učine“, odnosno da bace izvesna prokletstva ili magije, znale su i da pomognu. To se obeležava kao bela magija. Neko zlo se najčešće činilo na taj način što se određeni predmet ubacivao u kuću onoga kome se želi nauditi. Najčešće je za to korišćeno jaje nad kojim se zavračalo i ono se obomotavalo crvenim končićem i ubacivalo se u bašte ili livade. Ko bi ga zgazio bio bi napadnut crnom magijom.
Nastaviće se…
Nikola Petrović
