Nema mnogo sačuvanih svedočanstava o tome kako su izgledale njihove bajalice i sami postupci rituala. U razgovoru sa Životom Tešićem, autor je saznao kako su se ove žene bavile i medicinom.

,,Ja sam kao dete bolovao od bolesti, ni sam ne znam od koje. To je neko zavraćao, sigurno. Moj otac Lale je tada pozvao vešticu da dodje da vidi oće l’ da mi pomogne. I ona ti je došla i prenela moju bolest na vola. “

„I tada si ozdravio?“, – upitah ga,

,,Jes’ vala! Moja bolest prešla je na vola, koji je nekoliko dana potom lipsao”, počinje svoju priču Tešić.

„A koja je ta zena bila?“, znatiželjno nastavljam da ga ispitujem.

,,E to batali. To ne mogu da kažem jer ni onda nismo smeli da govorimo ko je. Valjda da bi to vračanje uspelo. A ja ne bi’ sad da umrem zbog toga posle toliko godina“, kroz smeh govori sagovornik

Sličan slučaj je autor čuo u Gornjoj Vrbavi, da je jedna žena imala jaku temperaturu koju nikako nisu mogli da obore. Kada su je odneli kod veštice, posle nekoliko minuta žena je sama ustala i otišla kući zdrava. (autor ne objavljuje njihova imena na zahtev ispitanika)

Izvesno prihvatanje žena koje ,,umeju” da ,,odbrajaju” nalazimo kod onih koje umeju bajalicom da skinu bradavice sa ruku, glave i sl. Takvih slučajeva je mnogo i danas postoje žene koje se ovim bave. Samo njih narod ne naziva vešticama, štaviše one su dobrodošle.

Zanimljiv slučaj je da izvesne nezgode kod stoke uklanjaju muškarci.

Takav je primer sa slučajem da stoku ujede zmija. I veštice su znale da izleče, ali je narod češće išao kod ljudi koji su odbrajali. To su bili neoženjeni momci koji su mogli to da rade, a kada bi se oženili prestalo bi im dejstvo odbrajanja. Primer za ovo je Živomir Petrović Purinko, koji je u mladosti odbrajao kravama ukoliko bi ih ujela zmija, a samo bajalice se više ne seća.

Pored ovoga, masna tkiva po telu ili razne izrasline skida posebna kategorija ljudi. Tu moć imaju posmrčad, odnosno ljudi rođeni posle očeve smrti. Takav primer postoji u Gornjoj Vrbavi. Na končani utorak, a to je utorak u prvoj nedelji posle Vaskrsa, u zoru, pre samog izlaska sunca, osoba sa ovim izraslinama i posmrče treba da se nađu na bilo kojoj raskrsnici puteva. Nalaze se ne govorivši ništa jedan drugom. Tada se obojica okreću ka raskrsnici i duvaju tri puta ka njoj. Autoru nije poznato šta posmrče tada misli u sebi, ali posle ovoga se razilaze, opet ne govorivši ništa jedan drugom. Nakon toga ne treba misliti ili dodirivati izraslinu i ona će posle nekoliko dana nestati. Ovaj dar isceljenja se najčešće plaća kesicom kafe, kutijom ratluka ili flašom rakije.

Da nisu samo posmrčad znala ovo, već i gore pomenute veštice, svedoči još jedan slučaj. Milomir Joksić Crni iz Donje Vrbave imao je izraslinu na kažiprstu. Pošto ju je doktor u milanovačkoj bolnici uklanjao nekoliko puta, a ona opet rasla i bivala sve veća, dobio je savet od doktora da se obrati ovim nadrilekarima. I on se obratio izvesnoj ženi u Nevadama koja mu je rekla da uzme izmet od bebe i da ga zavije na samu izraslinu. Kako je on to nosio nekoliko nedelja, izraslina je postajala sve veća, a sam prst je pocrneo. Kada se opet vratio doktoru, ovaj mu je rekao da će morati da ga amputira, na šta Milomir nije pristao. A o ovome priča dalje:
,,Sunce ti *****, ja tad nisam znao kud ću. Kako da budem bez kažiprsta, neću moci ništa da radim. Razmišljam ja tako šta da radim i na kraju, sta ću, rek’o d’ odem kod Darinke. Veštica ona, ali ne vredi, ili prs’ il’ da odem kod nje. A gde onda se sav narod nje plašio, ona je išla po (Velikom) potoku i nešto igrala i prizivala svašta, a viđali su je i da igra po groblju. Ja ti odem kod nje, a ona sedi na sred sobe i nešto prebira po pasulju. Mene stra’ u’vati i jedva ja njoj nekako rekoh što sam došao. A ona meni ,,Prvo skidaj ta go*na sa prsta, nemoj da mi usmrdiš kuću.” A ona živi u nekoj straćari, ali ajd’. I kaza mi da ostanem ja tu, a ona ode u planinu da nabere potrebne trave. Dođe noć, nje nema, ja sta ću, u’vatim pa legnem u njen krevet da je čekam. Dođe ona tek sledećeg dana uveče, sva izgrebana, dokolenice joj sve pocepane, a ona sva raščupetana ko iz filma strave i užasa. Dođe ti ona kod šporeta sipa vodu u lonac i poče da ubacuje neke travuljine koje prvi put u životu vide’. I ona tad poče nešto da mrmlja i da poskakuje oko onog šporeta i na momenat meni samo kaže
,,Loži vatru!” I onda umoči neke krpetine u tu vodu i zavi mi prst i kaza da dođem za sedam dana da odvijemo, verovatno će mi spasiti prst. I dođo’ ja i kad odvismo prst normalan k’o i ostali, a u onim krpama razlilo se neko crnilo k’o katran.”

Nastaviće se…

Nikola Petrović