• mart 29, 2020

Porodične tajne – Komišanje

Ilustracija, foto: pixabay.com

Nekada davno, u većini sela običaj je bio da se kukuruz komiša uz muziku, iće i piće, i da igranka traje do zore. Tako je bilo i u jednom, poprilično zabačenom selu u nekom jako čudnom kraljevstvu. Ipak, jedne godine, kod jednog uglednog, ali, poslednjih godina, posrnulog seoskog domaćina, dodjoše dvojica komšija sa jednim predlogom.

„Komšija, daj da ti mi organizujemo komišanje. Ništa te ne košta, samo možeš da zaradiš, eventualno što mi i naši gosti pojedemo i popijemo. Mi ćemo da naplaćujemo ulaznice na komišanje, ali, ti sa tim nemaš ništa. Evo, mi ćemo i muziku da dovedemo. Neće više na komišanjima da se sluša dosadna harmonika, nego ćemo mi da dovedemo nekoliko violinista, da narod vidi i čuje šta je to. Neće oni mnogo para da uzmu, a i uostalom, znaš li koliko će narod brže i efikasnije da komiša kada začuje umilne zvuke „fioline“.

Domaćin ih gleda zbunjeno, ali, kako su kola krenula niz brdo, odluči on da pristane, pa šta bude. Uostalom, šta može da izgubi?

Medjutim, ispostaviće se drugačije. Bilo je to svežikasto jesenje veče dosta ljudi na komišanju, pevalo se, igralo, pilo i mezilo. Ipak, kada je svanulo jutro, domaćinu je postalo jasno da ima više komišine nego kukuruza. Otkud to? Pa, eto, komšije koje su organizovale komišanje su otišle, svaki na svoju stranu, jelo i piće nije plaćeno, nadnice treba da se vrate…

Muzika? Probudiše se, u jadno doba i muzičari. „E, gazdo, ko će nama da plati ono noćašnje muziciranje? Peli su nas po drveću, terali nas da klečimo na kukuruzu, da se valjamo po komišini… a, niko dinara ne daje. Pa, ne mož’, Gazdo tako“.

„Ama, ljudi“, govori, sada već besan domaćin, „Ja vas nisam ni zvao, sve su to meni smestili ove moje komšije, pa vi vidite sa njima. Oni su vas zvali, oni treba i da vas plate“.

„Jeste, Gazdo“, uporni su muzikanti, „al’, mi smo pred tvojom kućom svirali, tvoje radnike zabavljali, ti si se vajdio“. Šta će, domaćin se zaduži i isplati radnike.

Prodje nekoliko meseci, kad na vrata našeg domaćina pokucaše njegove komšije. „Pa, ‘de si komšija, nismo se odavno videli. Znaš, bili smo na nekom putu, poslovnom, ostalo nam para od organizacije onog tvog komišanja, pa treba pare da se oplode. Nego, mi došli da se dogovorimo oko organizacije sledećeg komišanja. Bolje što pre“. „Naravno, ‘ajte, ‘ajte“, propusti domaćin komšije u kuću, pa za njima u kuću, sa trema unese oplavak…

Goran Trifunović, gminfo.rs

Violeta

Prethodni članak

Sutra predstavljanje knjige Branka Kneževića

Sledeći članak

Isplata posebne novčane naknade